Давор Цицовић: Избјеглица из бесмисла.


Такав мрак у животу видјео нисам.
Бадње вече, по грегоријанском календару. Стојим у најмрачнијем дијелу паркинга, испред жељезничке станице у Сарајеву, окружен четворицом миграната. Псујем, из свег гласа, у правцу неугледног, плавог комбија, који би Сиријце и мене требао пребацити до Шамца, гдје нас по ријечима возача чека аутобус А категорије.
Не пичкарам толико због његове видне техничке неисправности, него због помисли да би ме ови фини људи могли изврнути к’о шубару. Срећом, матер ме је насјетовала, па сам цркавицу раздијелио на више мијеста, оно 50 евра, у ципели, никако не могу наћи.
У ципели!!!!
Па ципеле су ти проквасиле још на Вијећници, чујем неко злурадо чудовиште, како ми се церека у уво!
Повлачим се, пар корака уназад и претварајући се да вежем пертлу, вадим благо из скровишта.
Сува је, закључих задовољно, а то што ће ми на прсте гангрена, к’о да сам на игмански марш ме у тренутку финансијске консолидације ич не занима.

  • ‘ајмо господо, полазак означи пискутави шоферов глас.
    Утрчах прије „господе“ не бих ли заузео сећију, као дефанзивни положај, у војној тактици познат као с гуз’цом уз зид и ослобађајући се грча од могућег међуконтиненталног сукоба тонем у мисли…
    -е у сто пички материна, па откуд Градишка, из маштања о лавовима, које ћу за коју годину стављати на капију, ме прену мајстор за воланом.
    -шта је пријатељу, канда смо мало омашили, пристадох му на муку.
    -ма мајку му, вазда ме побрка она раскрсница, ал’ за час ћу ја, нисмо изгубили ни петнаест минута, самоувјерено ће власник Д категорије.
    Нисмо изгубили петнаест.
    Већ сат и петнаест.
    Но и то дипломатско кашњење паде у заборав када угледах возило којим намјеравају да нас пребаце до Штутгарта.
    Је л’ се сјећате аутобуса из бивше нам државе, по имену Дубраве? Сјећате.
    Е такав, он не иде, он буквално поскакује по друму. Сједишта црвена, кожна, на једном изрезано Миле ЈНА…
    Граница, моја паника је достигла врхунац, осјећам се као да шверцујем кокаин, а не штеку цигара без акцизе и по’ киле дувана, јуче пристиглог из Билеће.
    Тактика је једностсавна, играм на карту празничне атмосфере.
    -имате ли што за пријавит’ и куда идете, проциједи мрзовољни, бркати цариник.
    -ништа, само ручни пртљаг, идем у Њемачку, мало за благдане.
    Не могу да вјерујем да сам управо рекао благдане!!!
    Даворе, љиго продана!
    Одмјерава ме, пасош, па мене, гладећи све вријеме танке бркове.
    Три вијечности ми прођоше, док не рече-срећан пут.
    -хвала и вама останак, срећан празник и хваљен Исус.
    Хваљен Исус!!!
    Стидим се сам себе.
    Па биједниче један, ти под Османлијама не би издржао ни сат, у васцијелу Европу би се први потурчио!
    Ал’ добро, нужда закон мијења, а и резултат је ту, закорачили смо у „Европу“, од ноћас сам избјеглица.
    Избјеглица из бесмисла…

ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО