kamagra france livraison rapide free cialis quel site fiable pour acheter du cialis cialis 20 mg troppo forte acheter cialis paiement par cheque sildamax cialis cialis 20 mg lowest price cialis 40 mg dosage
„Па ђе си Дајо, јебо ли те цуко твој.“

Углавном спава немирно, али ноћас је превазишла саму себе.
Чупа, гура, гребе, удара руком по лицу, ногама у леђа, у ријетким моментима када мирује -прича! Расправља, смије се, констатује…
Ријеч је о Маши, наравно.
На селу смо, на једном каучу.
Неспавање изазвано њеним активностима, удружено са лошим сигналом ми не оставља ништа друго него да размишљам…
Први пут спавам овдје, први пут од како је кућа празна. Све је ту, на истом мјесту, све познато, моје… а опет ништа није, као да сам туђинац на свом… Не знам да објасним, до успомена је ваљда… Лијепе су, углавном, ал’ лијепе знају лијепо и да боле.
Није Зорица неки Џејми Оливер, но, ручак је преукусан и пива је хладна, ракија питка, са прастарог транзистора свира музика по мом укусу, све је идеално, рекло би се… Али…
Фали.
Фали ми да чујем- па ђе си Дајо, јебо ли те цуко твој, сад ће баба каву турити, дедера и ракију, у ову ћу ти ђедову чашу, репњачу…
Шкрипао би под у наредним минутама, под батом корака…
-био ми Милан/Рајко/Беба и Боро, неко…па попих ш’њима, а вала ћу и с тобом барем филџан, изговарала би, правдајући се.
Она филџан, а мене би чекала пуна џезва, без обзира што бих рекао једну шољу баба, само једну, џезва би увијек била пуна…
-Чуј једну, шта ћеш с једном, уморан си, а и зна баба да ти волиш каву. Попиј ракију и доспи сам јебем га или ћеш пиву из подрума, сакрила сам једну гајбу, не дам њима кад дођу, из гузице би попили…
-а има баба и вина, још кад је Нада долазила, море бити да ћеш кад једеш, настављала би, у истом ритму.
-е што слабо једе моје дијете, па три залогаја не узе, одмахивала би главом у невјерици, иако сам појео за троје.
Тек извађен ‘љеб, кувана јаја, месо, пржено на масти, у плавој тави, кајмак, пита и слатка…
Заувијек ће ми остати мистерија одакле, могао си доћи и о “Никољ” и о “Илијинудану” слатке печенице је било, к’о да се посјечила стонога, а не крме…
И све је ту, рекох ли?
Све.
А ништа није.
Чак и тај под звучи другачије, а и не чује се- ‘оћемо ли стерати, па лећи, ево прошло девет…

Давор Цицовић/херцеговац нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО