Дугачка колона. Врућина. Људи нервозни, враћају се с посла.
Једно ауто стрпљиво чека да се из споредне улице укључи у колону, али нико га не пушта. У том ауту, црвеном фиат пунту, жена са двоје деце. Зауставим ауто и дозволим да се укључе. Жена у знак захвалности климну главом.
Аутомобил иза мене поче да труби. И онај иза њега. Не пуштају трубу. У ретровизору видим како возач помера усне као да изговара свима познату псовку. Видели су зашто сам стао, укључивање је трајало једва неколико тренутака, али сматрали су да је то обична сметња, само још једна препрека на њиховом путу до циља.
Много може човек да закључи о једном народу на основу културе у саобраћају. У неким земљама, рецимо Луксембургу, незамисливо је да прођу два аутомобила а трећи да не пусти возило да се укључи. Код нас је реткост да то учинимо, а и тада сматрамо да смо направили велики преседан и учинили веома пуно.
Шта можемо закључити ако то пренесемо на свакодневну раван? Учинићемо ми другима и бити културни, и поштовати ред, али само уколико имамо тренутно времена и живаца за то, што се ретко догађа. Чак и општу културу и ситан гест према другом гледамо као препреку до нашег циља. Окренути смо себи, јер важно је да ја дођем од тачке А до тачке Б, да дођем до СВОГ циља. Зато претичем колоне, не пропуштам возила, убацујем се у редове пред шалтерима, потежем везе, не обављам посао ваљано, зато и морал опада јер други постаје мање важнији пред величином мојег ЈА.
Није згорег подсетити се да требамо бити људи у свим аспектима, на свим местима, у свакој ситуацији. Понашање у саобраћају је један од најважнијих начина да покажемо људскост. Не заборавимо да се животи најчешће губе баш због тога што особе забораве или не желе да буду људи за воланом.

АВДЕНАГО
Фб профил: #Животије #Утешановић