daflon cialis vente cialis espagne médicament levitra cialis en ligne livraison rapide achetez du cialis cialis 1mg medicament cialis acheter levitra en vente libre
Илињданско поподне

-Помаже Бог Домаћине! Очу се познат глас праћен шкрипом и звецкањем гвоздене капије на улазу у Гојину авлију, која је служила као некаква граница између свијетова, оног спољног са људима заокупљеним својим мукама и недоумицама и оног другог, Гојковог, гдје је проводио потпуно другачији живот са својом фамилијом.

-Бог ти помого и нико ти ништа не мого! Обрадова се Гоја већ на ногама чекајући драгог госта – Калуђера Илију.

-Спреман си ми ко запета пушка! Сједи, немој устајати! Одврати му Илија.

-Ђе нећу устат кад ми такав чоек у авлију уљегне? Ено и Гаров зна за ред, и он те на ногама чека! Ајде опри, а ја ћу зазват Даринку да штогођ спреми доручку, са службе си, гладан ко да гледам, све ти прече него сам себи!

– У праву си, нисам ништа јео послије причешћа, а волим ја тако, да попричекам мало са доручком послије службе!

У то столу приђе и Даринка са шћерима, носећи на тањирима и даскама торотан, кајмак из мјешине, урезан пршут и сланину, неколике каваде исјечене на кришке, главицу лука и боцу вина. Спустише тањире и даске од меса на сто па једна за другом пољубише Илији десницу узимајући благослов смјерно и складно као какви војници поредани у некакав свој поредак.

-Шта има, какав си са здрављем? О чему се народ бави послије службе?

-А народ ко народ мој Гоја, опио се хљебом па му на уму све више него оно што би требало бити. Критикују власт, свештенство, не ваља им владика, веле ни ми калуђери нисмо какви би требали бити. Народ хришћански се понаша баш онако како нам је Христос оставио да се не понашамо. Он каже „Не суди!“ Нама то најмилије, Он нам оставио да љубимо брат брата, ми не љубимо ни рођеног, ма пусти. Како сте ви, о чему тебе бриге брину?

-Све контра баш од тог народа мој Илија! Мене брине хоће ли се Бог смиловат и допустит да ми роди грожђе у подворници, да ми шеница изнесе, да кукоља нема вома, да ми кукуруз у Лугу напуни зрно, да ракија не загори, да ми се јањци сами задајају, да не удара вук много у овце, да ми не буде пијевац једини ко пјева у авлији. Обичне бриге обичног грешног раба божијег Гојка. Шта ја знам једном Владици или једном државнику? Нити кашикам ш њима нити им икаква добра знам из прве руке. Све што чоек о другоме можда зна, све то може бити туђе мишљење или пакост. Не знаш ни у својој кући доста тога, камо ли у туђој! Рече Гоја, отпи гутљај мрког вина, облиза горњу усну па настави да мота шкију чији је мирис мамио нестрпљивост за његовим наставком у облику дима још љепшег од мириса сувог херцеговачког Равњака.

Застаде над замотаним, а још не залијепљеним цигаром, подиже обрву па дода:

-Шта ће живу чељадету туђа брига поред овлико своје? А Слава Богу великоме моје су бриге мале и сретним ме чине јер док их имам знам да сам жив! Сретан је човјек који има својих брига па не мора туђе бринути!

Сунце је већ било на највишем положају који заузима око подне, но ипак није било превруће, чак ни о Илиндану јер је једна од Гојиних брига – лоза на одрени, дебелим хладом прекривала читаву авлију, а и кућа је била на добру мјесту, вазда је било повјетарца који је љети разгонио оморину, у јесен сушио дуван, а на зиму месо.

Далиборка и Мичиген су рзали пасући под дубом на гувну више куће, таман ко да и они дијеле некакве своје, коњске бриге људима недокучиве и далеке…

Милан Дулин Бован/ ЂЕДОВА КЊИГА


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО