Страдање владике бањалучког Василија Костића
ПИШЕ: Небојша Лазић
Средином прошлог вијека десила су се велика историјска превирања. Наш народ је узео учешће директно у истим, промјенио систем владавине, али и свој однос према себи као народу. Српска Православна Црква се као чувар националног и духовног идентитета нашла на удару оних који су жељели да успоставе нови систем вриједности. Црквени људи као духовни стуб су свакако се нашли на удару, њихова страдања су бивала бројна. Силе зла у току Другог свјетског рата су напунили јама српским народом, као прве по правилу су на стратишта водили епископе, свештенике, црквени клир и вјерни народ. Исповједништво вјере се наставило и у послијератним временима, број вјерујућих је сведен на минимум, али они коју су остали су били свјетлост у тами. Непркосновени свједоци Христови и достојни наследници Светог Саве, један свакако од њих јесте био епископ бањалучки Василије Костић.
Епископ др Василије Костић је на крштењу добио име Тихомир, рођен је у православној побожној породици недалеко од Пирота. Од малена је изабрао службу Богу као његов животни позив на којем је уз све муке истрајао. Одмах након завршене основне школе уписује богословију у Сремским Карловцима, затим богословски факултет у Београду да би доцније и докторирао теологију у Атини. Монашки постриг је примио 1937. године у манастиру Јошаница. Други свјетски рат је провео затоврен у манастиру Жича заједно са Светим владиком Николајем. Послије рата одлази на имање својих родитеља гђе 1949. године добија вијест да је изабран за епископа бањалучког. Владика Костић одмах прихвата без поговора свој позив свјестан времена и изазова који су пред њим. Чувена је приступна бесједа коју је изрекао на својој хиротонији у Саборној Цркви у Београду пред патријархом Гаврилом:
“Идем на епархију свих светих, на епархију знаних и незнаних јунака. Идем на епархију поплочану лобањама и костима једне трећине тамошњих православних Срба. Идем на епархију опрану крвљу и сузама најбољих синова и кћери Цркве наше на челу са мучеником Платоном и другим свештеномученицима. Поклонимо се тим светим жртвама; нека им је слава и хвала што не скренуше са пута светосавског… Али, хвала Богу, није срушена Црква Христова. Постоји тамо жива Црква Христова много лепша, скупоценија и драгоценија од зиданих храмова који су дело руку људских. Та “Црква Божја света” (1. Кор. 3,17), то су верни синови и кћери епархије моје у Крајини Бос поносне од којих су многи и овде присутни.”
Народ у епархији бањалучкој је силно страдао од усташа, храмови су били порушени, свештенство протјерано. Потоњи епископ у граду на Врбасу је био Свети Платон који је страдао од усташа заједно са својим свештенством. Црквени живот је био сведен на минимум и у таквим условима у епархију долази владика Василије.
Одмах по доласку епикоп је покретао хуманитарне акције помоћи сирочићима, рада на црквеном животу и покушају опште обнове епархије. Убрзо се нашао под ударом безбожних власти и народа. Почеле су оптужбе да је сарађивао са четницима. На такве гласине епископ је само показивао фотографију двојице Нијемаца у униформи који су га хапсили.
Како се заборављало страдање српске нејачи у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац тако је све више долазио на удар епископ који је помињао у својим молитвама страдалнике и држао живо сјећање на њих. Руководиоци Социјалистичког савеза радног народа Југославије у Бањој Луци су заказали низ конференција и активности са циљем да протјерају владику Василија из Бање Луке. Митинг је заказан за 20. августа 1953. године. На митинг су позивани људи по партијској дужности и око владичанског двора су скандирали: „Доле владика Василије, доле сарадник четника и непријатељ наших народа и народности.“ Напади на владику нису јењавали да би ујутру око пола десет у епископски дом дошла делегација коју је предводио Драго Зечевић и Никола Бабић.
Одмах након дрског уласка у канцеларије Драго Зечевић је затражио да епископ Василије напусти Бању Луку, јер у граду нема мјеста за владику. Епископ Костић је мирно одговорио на дрско обраћање да захтјева суђење и да се ни његов предходник Свети мученик Платон није повукао, па неће ни он. Разговор локалних комесара са епископ је завршен, али је његов прогон тек почињао.
Свјесни озбиљних опасности чланови Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве шаљу декрет да се епископ Василије бар привремено повуче из Бање Луке. Дана 22. августа протјеран је др Василије Костић, епископ бањалучки. Мучне су сцене и нечасне које су се тај дан одиграле по улицама данас главног града Републике Српске.
Тадашња жељезничка станица се налази гђе је данас Галерија ликовних умјетности… Епископ је кренуо на станицу у пратњи својих помоћника проте Ратка Врањешевића и протођакона Илије Врањешевића. Од самог поласка на жељезничку окупљао се народ и пратио епископа увредама. Окупљени су владику гађали јајима, псовали, гађали парадајзом… Бивао је бијен по глави, леђима и бутинама и гађан каменицама читав пут. Један камен од бјесомучног народа бачен каиновски је погодио владику у главу изнад десног увета. Шутиран је био и на станици, падао преко шина, док је маса клицала одушевљено. Поцјепане мантије и крвав једва је на измаку снаге ушао у воз када је и каменицама разбијен прозор од купеа.
Увреде нису престале нити током пута, али није ни владикина молитва за Бањалучане. Молио се исповједник вјере Христове онако како се молио и првомученик и Крсна слава Републике Српске Свети архиђакон Стефан: „Господе, не узми им ово за гријех.“
Све до 1961. године владика Василије је остао на челу епархије Бањалучке док није добио премјештај у епархију Жичку. Страдања епископа Василија су се наставила и прогони и на новој епархији. Због бесједе и наглашавања да је Боже правде српска химна исповједник вјере и пријатељ Аве Јустина владика Василије је осуђен на казну затвора коју је одлужио у краљевачком затвору. Представио се у Господу служећи му часно 23. априла 1978. године. Решењем Окружног суда у Чачку рехабилитован је 2014. године.
banjaluka.net
ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?