brand levitra mode d'emploi cialis 20 mg acheter cialis generique en ligne prix cialis 5 achat cialis 5mg en france
Владимир Томић: ЈАЊИЧАР

Чуј Србине мучениче
Од наука једно слово
И упамти, ваљаће ти
Кад кренемо на Косово

Писано је српском сузом
Овјенчано српским болом
Пред небеским свједоцима
Сурим орлом и соколом

На сред земље Херцегове
У зле дане и времена
Четрдесет дугух љета
Писала га једна жена

Што бијаше мученица
Сиротица и удова
Ал’ имаше сунце златно
Испод свога часног крова

За времена бесуднога
Родила је сина Рада
Он бијаше њена милост
Њена радост, њена нада

А Раде је к’о бор вити
Уз својега расто стрика
Што бијаше бритка сабља
Страх и трепет за крвника

И чувени кнез племески
Силан јунак свога доба
Али дође искушење
Да његово чојство проба

То бијаше турски земан
А у њега пет синова
Пет имаше добрих хата
И на води пет млинова

А кад турска бану чета
Да у крви данак купи
Понајприје у Билећи
На његова врата ступи

Заискаше једно чедо
Да у војску царску крене
Да са земље херцегове
Истргну му коријене

На невољи кнез се нађе
Очинска га бол савлада
И у тешком искушењу
Синовца им даде Рада

И затвори братска врата
И марамом црном свеза
Шта учиње ура једна
Од Јована силног кнеза

Мимо воље мимо правде
Оде Раде у сепету
И остави занавијек
Србинову земљу свету

A кад оде испрати га
Мукли лелек жене младе
И ријечи најпотоње:
„Памти мајку сине Раде“

А Раде се соко сиви
Са поворком турском стани
Носише га вихорови
И босански коњи врани

Носише га она слова
Што му рече мајка Ружа
Док постаде Хасан паша
И докле се наоружа

А Бог сами даде тако
Намјести се ратна згода
Да са војском отоманском
Прође преко свога рода

Предојевић Хасан паша
Неумрли Србин Раде
С турском војском и ордијом
На рођене земље стаде

Отабори турска сила
И подиже логориште
Ђе је народ долазио
Да од паше милост иште

Докле дође једна стара
Огрнута сабах зором
Измождена и озебла
Устави се пред чадором

Тражила је милостињу
Оку брашна или жита
А паша је дозва себи
Шћаше да је нешто пита:

„Очију ти испричај ми
Од које си српске рође
Ошта живиш, рашта просиш
И имаш ли кога ође?“

А старица причат оде
Све по реду турском паши
А он гледа руке њене
И њене се сјене плаши

Некаква га мука мори
Мушке му се мисли роје
Гледа мајку а пита се
Сиротица ова ко је

Можел’ бити ово Ружа
Што без сина оста Рада
Мисли Турчин а и њему
Сиједи се дуга брада

А Ружа му проговара:
„Причаћу ти силан пашо
Кад остадох удовица
Од ђевера јад ме наш’о

Дијете ми одведоше
А ја остах с њима ође
Док састарах и обољех
И вријеме моје прође

А онда ме ђевер Јово
Са кућнога прогна прага
Земљу узе а ја одох
Од немила до недрага“

Слуша паша сузе рони
Па старицу ову пита:
„Сјећаш ли се свога сина
Херцеговко поносита

И би ли га и по чему
Препознати могла саде?“
А старица проговори:
„Им’о ми је биљег Раде

Однио је под кољеном
Један зарез са имања
Четрдесет патних зима
Његова га мајка сања

А Бог сами зна ђе ми је
И како се данас зове
И оће ли икад више
Доћ’ до земље хецегове“

А у томе трену паша
Врже ногу из аљине
Кроз мајчине очи чарне
Загледа се у даљине

Па наћера рујне росе
На образе трошне њене
Радоснице поноснице
Без наплате и цијене

Потекоше у загрљај
Да оквасе мушко лице
К’о мастило табак ови
Словом српске Ћирилице

Благо мајци сине Раде
Рече Ружа и заплака
На ногама у том трену
Држала је једна длака

Оде да се себи врати
И дарове узе многе
А у томе трену паша
На јуначке скочи ноге

Диже војску селу оде
Да старога тражи кнеза
Сабра народ, доведе га
И за суву шљиву свеза

Па исприча своју судбу
Све по праву и по реду
Да се памти док невјесте
Херцег земљом пређу преду

Па нареди под гомилу
Да живога баце кнеза
Рад’ неправде којом онда
Синовцу је руке свеза’

А другога доведоше
Да по Божјој правди вага
А послије много љета
Пређе Ружа преко прага

Позна своју кућу стару
Наслоњена на тојагу
И испуни жељу задњу
Да на своме умре прагу

А Раде јој рад’ спасења
Православну цркву сазда
Нек се памти мајка Ружа
Кнез, синовац и одмазда.

Владимир Томић
Из збирке пјесама:
„ЛИЈЕВА ОБАЛА ДУШЕ“


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО