-Био сам међу 250.000 људи протераних са својих вековних огњишта, а само захваљујући мојој мајци и Богу ни ја ни мој брат нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили кости на родној земљи…- речи су Радослава Радета Јокића, данас спортског новинара, а те 1995. године, једног од сведока прогрома и ужаса.

Пут од дечака из колоне, до успешног и оствареног човека, водио је преко беде и немаштине, собе у војном хотелу на Славији коју је делио са родитељима и братом, а бег од свега, налазио је у наранџастој лопти коју је убацивао у кош, тамо на теренима ДИФ-а. Управо та лопта и тај терен, били су његов свет, место где се калио и где је решио да ће својој мајци бити најбољи син и ослонац у животу. Од спорта га је отела повреда, али је онда открио нову пасију и страст – писање и журналистику.

Данас, 27. година касније, Раде је деценију и по у новинарству, ради у једној од најстаријих медијских кућа на Балкану, али и даље сања две слике – ону пре и ону која се одвијала за време „Олује“. Његове речи старе четрии године, али увек исто јаке, болне и опомињуће, преносимо вам у целости.

• Прва граната је ударила у корен шљиве са које сам годинама јео плодове, једва чекао да роди. Од тада никад више. Паковање, консултације са комшилуком, брз полазак. Нас шесторо у „југу“, моја мама, комшиница, њено двоје деце, мој брат и ја. На огњишту које сам тада последњи пут видео остала је бака, да сачека шта и како, каже кренуће већ са неким.

Комшиница је возила, промицала су места, прво знана, па незнана. Камион пун војника са обрнутом хрватском заставом нас пресреће, сва срећа наши, кренули у, испоставиће се, последњу одбрану Крајине. По доласку у Двор на Уни није се знало одакле ко и на кога пуца и са које стране. Мртви људи, један човек убија другог јер неће да остави жену и двоје мале деце и узме пушку у руке. Тешко је то гледати кад сте мали.

Кренули смо према мосту, трчи, залежи, фијучу меци, около преврнута кола, трактори, крв. Изгубим се од маме и брата у свему томе. Мост сам прешао сам, а ето Бог ме је погледао, јер сам у свој оној гунгули налетео директно на њих. Извукли смо живу главу, ушли у препун воз и правац Бањалука. Преспавали смо код једне породице, хвала им до неба што су нас прихватили, после неколико дана смо се истуширали, јели и легли да кажем нормално.

Ту смо некако ступили у контакт са татом који је посла ради морао пре почетка свега у Србију и донекле избегао сву страхоту, мада је доста исте доживео и без тога. Само он зна како му је било тих дана кад није знао да ли смо живи. Као нама коју годину раније када три месеца нисмо знали исто за њега док је био у блокади на аеродрому „Плесо“ у Загребу. Не желим ником тај осећај, никада, а нама се не поновио. Најтеже ми је било када сам нашао адресар у коме нам је остављао поруке у случају да дођемо док он није ту и свака се завршавала са „Волео бих да сте ту кад дођем са посла“.

Убрзо после нас је у Србију, опет Богу хвала, стигла и бака, па и ујак и некако смо се окупили, онако измучени и без буквално игде ичега. Са друге стране, многи пријатељи и познаници нису дочекали границу са Србијом, нека им је вечна слава. Скоро две деценије касније смо још увек заједно, донекле стали на ноге, али горчина је још ту… И биће до последњег даха у нашим недрима, за изгубљеним Кордуном, родним крајем, за Крајином.

Што се мене тиче, још бар једном да одем на дедин гроб док сам жив, још једном да видим све те шуме, поља, двориште, места где сам уживао у детињству. Да покажем својој деци одакле им је отац, чиме се поноси. Још није тренутак, али осетићу већ. Дотле нећу дозволити да се ишта заборави, а то би требали да ураде сви, на овај или онај начин, јер шта је један народ без историје и без помена на недужне жртве? Рећи ћу вам – народ без идентитета.

Био сам међу 250.000 људи протераних са својих вековних огњишта, а само захваљујући мојој мајци и Богу ни ја ни мој брат нисмо међу оних (званичних) 2.500 који су оставили кости на родној земљи…

Зато, не дозволите да се заборави, опростите или не, али не дозволите да се заборави.

П.С. Мама, хвала ти што ово пишем! – написао је тада на крају своје животне приче Радослав.

А онда – живот. У свом најлепшем облику, живот. Две године након што је поделио ову причу, Радету се сан испунио. Видео је своју Крајину, посетио декин гроб, и све то захваљујући Анђели, девојци са којом је у вези већ пар година.

„У међувремену, много тога се променило у мени и око мене, чак сам и био тамо, захваљујући једној другој жени, запалио сам свећу на дедином гробу, испричао му шта има ново, шетао оним мојим пољима и путељцима…

Могу вам рећи, значило ми је то и те како, да осетим да сам још увек онај дечак с Кордуна и поносни Крајишник, поносан на то одакле сам… И бићу док дишем… И никад нећу заборавити. Ништа. Ето, то се није и неће се променити. Никад.

Живи ми били.“, написао је Раде.

blic.rs