Граде Книне, српска престонице,
неће тебе красит’ шаховнице.
Ону нашу Србин ће да стави
да лепрша на книнској тврђави.
Ону, што се вековима вила
с’ белим орлом раширених крила.
Велебиту поносита горо,
надај ми се, доћи ћу ти скоро,
да погледам са твојих врхова,
села, што су била Србинова,
да ми око само поглед баци,
где су српски гинули јунаци.
Кад помислим на Равне Котаре,
на Котаре и Родне Жегаре,
ја оживим успомене старе.
Ој, Кистање не волим те мање,
само више за те душа дише.
Ој, Дрнишу граде на Чиколи,
годинама мене душа боли.
Прогони ме жеља сваког сата
да закуцам на Дрнишка врата.
Костајнице, моја несанице,
мени суза још умива лице,
како не би око заплакало,
све, што имам тамо је остало,
и детињство и момачки дани,
вратићу се, ко да ми забрани ?
Са Папука сиви соко кличе,
хоћеш ли се вратит’ прогнаниче ?
Кол’ко пута лишће мења боје,
тебе нема на пропланке моје.
Колико је Грубишино поље,
од Србина нико не зна боље.
Жеља ми је да једнога дана
заиграм на њему тарабана.
Кад се сетим Баније, Кордуна,
офанзива, усташких плотуна,
кад се сетим Тење, Мирковаца,
изгинулих својих сабораца,
и Војнића на Петровој гори,
Крајишник би опет да се бори.
Вуковаре, још ране крваре,
ране старе пеку ме и жаре.
Вуковаре и Борово село,
у том селу све је започело.
Протераше Србе из Крајине,
пркосећи и правди и Богу,
у августу деведесет пете,
из душе је истерат’ не могу.
Од када је и свијета и вијека,
од када је Бога и човјека,
од давнина Српска је Крајина.
Увек ће је Србин својатати
и желети да се у њу врати.
Вратиће се бар пето кољено
на огњиште, што је напуштено.
Вратиће се поколења нова
на огњишта својих прадједова.

Песник : Василије од Семберије