online generic cialis danger du kamagra a quel moment prendre le cialis cialis pour femme prescription cialis
ЉУБАВ ЈЕ ПОБИЈЕДИЛА ОЛУЈУ

-Уђи, синко!

Тихо рече старица младом, голобрадом војнику на вратима. Клечала је пред кућном иконом и шапатом се молила.
На асталу је горјела славска свијећа, покрај ње је стајала брашњава погача на коју се наслањала флаша црног вина. На ивици стола је било положено жито.

Бака поново прекину молитву и огласи се:

-Праштај ми дијете што те не дочеках на вратима, али ево већ сатима диваним са светим Илијом, захваљујем му се што је вавјек ову кућу штитио и молим га да и
сада спасе моје најмилије.

Како је то говорила ни у једном тренутку се није окренула ка војнику, него се непрестано крстила и клањала пред иконом.

-Сине, данас ова кућа слави!
-Синоћ ми се доље у Книну родила унучица. Прво дијете мог јединог чеда.
-Нико нема сретнији од мене!
-Не провируј, у кољевци је нећеш наћи!
-Тек што ће поћи према својој кући, а киша граната окрену је на другу страну, веле у некакву колону на пут у непознато.
-Вољела бих да сам је барем видјела, узела у наручје, шта да радиш кад је таква судбина.
-Нек се она нама родила!
-Синко, знам ја да си ти дошао другим послом, али те молим уђи! Под овом гредом увјек су се путници намјерници ваљано дочекивали, а ти и твој митраљез сте ми данас први гости.
-Гости су гости, па макар и са пушком у руци.
-Ђе се рађало, ту се и пуцало!

Младић је збуњеног лица опрезно закорачио према столу, све време се осврћући свуда по просторији у страху да однекуд не прети опасност. Старица се благо насмеши.

-Не страши се, дијете! Никог овдје сем овог старчета нема, и хвала Богу да је тако! А колона је било и биће!

Дим који је куљао из околних кућа за тренутак прекину бакине мисли.

-Узалуд палите!

  • Вазда су се људи из овог краја селили, па враћали, тако ће и потомке оних које ви данас ћерате
    поново вратити нешто у ове врлети. Вјероватно ће многи и заборавити да су ту од вајкада. Бјежаће од нечег другог, наново ће градити и стварати мислећи да су дошли у непознато, а у ствари вратиће се на оно своје, праисконско. Чудан је усуд клетог камењара.
    -Из овог села су се формирале разне колоне. Баш на овај дан, не тако давно једна је
    водила у неповрат.

Војник најзад седе за сто као хипнотисан, заборавивши где је дошао и зашто, одложи пушку и загледа се у икону на столу.

-Попиј слободно чашу вина, теби сам је намјенила!
-Данас је и слава овог дома, младићу.
-Видиш ли ту икону на столу? То је икона Благе Марије, а она и највеће невоље зна да ублажи.
-У сред оног рата упадоше црнокошуљаши у село и поведоше на стрељање све мушке главе које су затекли. Неки се нису обуздали у својој мржњи, па пустише крв женама и дјеци недужној. Мој муж се љуљао у тој кољевци покрај тебе. Био је стар неколико дана.
-Два човјека су ушла под исити кров, само један је као човјек испод њега изашао.
-Први му је одвео све што је стајало на двије ноге, како би их лично стрељао у авлији иза куће, а другом је наредио да прободе дијете бајонетом.
-Остадоше сами у кући човјек, дијете и икона светог Илије на зиду. У тренутку док је узимао каму погледао је нетремице светог Илију у очи, а из очију сину старховит бљесак, огласи се гром и поче страшна олуја. Покрај иконе се појави Блага Марија данашња, а њему задрхта рука, испаде нож из шаке,
док су из очију лили потоци суза.
-Олуја у пољу, олуја у души.
-Сакрио је дијете, пустио је мало своје крви по постељи слагавши да је бебу бацио у оближње шипражје. Дијете су касније нашли, они који су се на вријеме повукли и одгајили га у поштеног човјека.
-Е, зато ти се ја мој синко веселим што је та кољевка и данас празна. И не бојим се људског неврјемена. Бљесци и Олује прпадају светом Илији, а не нама људима, ма на чијој страни били.

-Нема овдје среће ни за вас, ни за нас док год темеље заливамо крвљу, док год црну земљу оремо на недужним костима.
-Ко зна одакле си ти синко дошао, вјероватно никада ниси ни прошао кроз ово село, а ослобађаш га!?
-Од кога? Oд оних што вјековима живе у њему?
-За кога? За онога што не зна ни да је постојало?
-Ти ћеш данас ликовати, неки од вас ће палити, понеки убијати, а сутра, сутра ћеш оставити и на земљи и на души својој вјечиту пустош и гријех.
-Не ваља вам рачуница, дјецо! Ни вама, ни било коме од мога рода који је према вама починио зло, или који би се злом злу не дај Боже светио.

-Већина тих које у мржњи гоните ће сачувати тијела у колони, али у колони коју ваши преци нижу,
рјетко која ће душа пронаћи мир. И када нас ишћерате све до једног, како ћете сами са собом? Сјене недужних вам неће дати мира, те ће те и сами од свог плијена бјежати.
Нек је и пустња, ал` нек је без зла!

-Једино ће једног дана на овај праг доћи моја Марија,
она иста дјевојчица што сте је послије једног дана живота изгнали. Почупаће сав коров са огњишта, растјераће црне лешинаре са ластавице и запалити свијећу својој баки.
-За руку ће је држати њен човјек, исто оно дијете из колоне, које ће судбоносно срести и завољети у бјеломе свијету. У наручју ће држати маленог Илију, дјечачића којег ће родити уочи Илиндана, окренуће се скупа ка светој Динари и сво троје ће пркосно узвикнути: „Љубав је побиједила Олују!“.

Милан од Динаре


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО