Бојан Милићевић: Нећу да идем одавде. Ово није само „њихова“ земља. „Мало је и моја.“

Ово је вријеме кад заиста немамо луксуз да игноришемо политичка збивања јер нас је такав однос довео до егзодуса и готово нестанка. Реално, и сам бих имао шта да радим и изван политике.

Пише: Бојан Милићевић

На примјер, могао бих да се бавим послом за који сам школован, да будем оно што сам по струци – професор руског и српског језика. Нажалост, не могу. Јер је политика заробила сваки конкурс, јер је сваки директор „њихов“ и бира искључиво „њихове“. А „њима“, узгред, није нешто стало ни до руског ни до српског језика.

Могао бих да започнем неки приватни посао. Не могу јер је Завод за запошљавање „њихов“ и зна се колико гласова кошта подстицај за самозапошљавање. И не би био проблем да је само мене запало тако, али ово је прича свих нас који хоћемо да будемо слободни људи.

„Њихови“ су свуда. Дочекају те на улазу у болницу, у пошту, у банку. Политика се бави нама и зато не смијемо да је гледамо са гађењем. Политику су нам огадиле оне незналице и полуписмени полтрони који су запосјели високе функције.

Нећу да идем одавде. Ово није само „њихова“ земља. „Мало је и моја.“
Нећу да пријатеље гледам „преко Вибера“. Нећу да ми дјеца уче њемачки чим се роде. Нећу ни да подмићујем доктора кад водим дијете у болницу.
Нећу да га у школи уче полуписмени партијски полтрони.
Нећу да се школе викендом изнајмљују за партијске скупове.
Нећу да им у школама дијеле позиве за наступе старлета.
Нећу да ме, кад одрасте, пита зашто сам ћутке посматрао како пропадамо.

Ако сви ми који ово нећемо и који нисмо „њихови“ дигнемо глас, врло лако ћемо ствари довести у ред. Нисмо ни свјесни колико нас се плаше.

Ово дно јесте помично, али још се можемо спасити, јер у овој ситуацији неутралан заиста јесте исто што и неморалан.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО