cialis boite de 4 kamagra thaïlande avis cialis 5 mg achat cialis 5mg en france cialis 1mg cialis viagra lequel choisir cialis probleme cardiaque cialis viagra lequel choisir
Лијепе жене (НЕ) пролазе кроз град


Много је година прошло откако сам читала Перл Бак. Доста тога се заборавило, али је слика везивања женских стопала од малена, сјајно описана у њеној књизи “Источни ветар, западни ветар“, остала дубоко урезана у сећању, тада петнаестогодишње мене.

У време ваше и наше младости, скрнављење женског тела приписивано је само примитивним културама. С ужасом смо гледали фотографије жена из неких афричких племена издужених вратова, осуђених да до краја живота носе некакве алке на свом телу. Оно што је нарочито чудило било је то што су оне на тим истим фотографијама деловале срећно. Оне су себи биле лепе. Будибокснама, говорила би моја баба и крстила се и левом и десном.

Моја мајка је у несесеру имала једва четири ствари – словеначки Делине сенситив течни пудер, маскару, црни крејон за очи и руж који је истовремено служио као руменило, тако што би га кружним покретима утрљала у јагодице. И то је било то. Ништа хајлајтери, ништа прајмери… Какав страшан данак неискуству, а…? А опет, бивша еџ Yу могла се похвалити природним лепотама. И заиста, најљепша је природна љепота, скини шминку није те срамота – певао је Чола тамо некој цури из Зенице, те давне осамдесет и четврте. Цуре су нам у то време биле стварно лепе, и без шминке.

У исто време, са насловне стране Вогуа осмехивала нам се непоновљива постава светских модних писта – Линда, Наоми, Синди, Кристи и Татјана. Потпуно различите и невероватно лепе, свака на свој начин, стајале су као последња одбрана на бедему Мајке природе. С ове наше стране, марширале су Ана Сасо, Аница Добра, сестре Беговић, Тања Бошковић, Маги из ЕКВ-а, Алка Вуица, Весна Врабец, скупа с још пар милиона, лепих, прелепих жена које сте могли срести диљем оне наше Југе, од Кнеза, преко Титове и све до Илице и даље. Лијепе жене пролазе кроз град, написао је Штулић, стојећи на углу – сасвим сам. И нису биле само лепе. Те жене – имале су став. Имале су оно нешто.

А онда…онда су дошле дведесете и на мала врата донеле неку другу врсту лепоте. Лепоте какву нисмо могли да замислимо ни у најгорим документарцима из далеке нам Африке. Лепоте над којом би се и драга госпођа Бак добро замислила и запитала какви то варвари морамо бити кад нам се рођене жене тако богаље..? А да смо се богаљиле – боме јесмо. До те мере да данас више не могу да прођем улицом а да не сретнем њих бар пет – истих. Мајка природа постала нам је маћеха.

Како је кренуло..? Како смо од вештачких ноктију, преко вештачких трепавица, испрва виђаних само на Месаму, за свега неколико година догурали до силикона, ботокса и којекаквих приучених стручњака који нас касапе све – на један те исти калуп…? Где су нестале посебне прилике? Где је нестала шминка за дан…? Обрве…? Где су нестале девојчице…? Праве девојчице због којих ме није страх да прођем школским за време великог одмора…? Децо моја, када сте се то претвориле у исте, напумпане, мишљу неоптерећене, примерке – на изволте…? И када сте схватиле да своју лепоту можете трампити за нешто… нешто што су родитељи требали да вам купе. Али нису могли.

И ко вам је рекао да ћете с тим полуотвореним устима и три броја већим грудима, далеко догурати..? Ко је од школског направио полигон за лечење комплекса..? Ко вам то прича приче…? Због кога се провлачите кроз филтере..? Ко вам то мало самопоуздања гаси к’о пикавац…? Чиме вам плаћа ту мрву младости..? И шта ће бити кад прође? Кад схватите да се пречице не исплате…? Кад постане јасно да селфији које пуцате у клозетима, баш и нису нека фора. Да то што са двадесет изгледате као роба с фелером – није ок…? Да старлете имају свој рок трајања. Кратак. И да после не остане ништа. Понеки пропали брак, понеко дете, понека алиментација, недовољна да покрије све оно на шта сте, авај, навикле. Ко вас је учио да не учите? Да не читате..? Да бежите с часова…? Ко вас је навукао на риалитије, инстаграме..? Ко је од вас направио анорексична, непропорционална бића, превеликих груди и премалих мозгова? Друштво..? Теве..? Можда баш мајке…? Оне исте мајке које су са четрдесет и кусур желеле да изгледају као да су вам сестре..? А нису вам сестре. И не треба да буду. Можда баш у томе и јесте проблем..?

Али шта ја знам…? Ништа. Ја сам из неке друге приче, из неког скроз другог филма. Ја се и даље најежим кад чујем Хаустор. Ви слушате своје Јале и Бубе. Код вас “иде гас“. Код вас “мала грми“. Ви пућите своја уста у своје предње камере. Ваша срећа је слабашна, опстаје само док је прикључена на апарате. Ваш цео живот је индукована кома. Забава за широке народне масе.

Џаба ја то причам, јелда…? Источни ветар, западни ветар није нешто због чега вам се пале лампице. Чола? Штула? Ништа…? Други неки ветрови дувају ових дана. Ви не познајете ниједну праву Цуру. Ви никада нисте биле јужније од Добоја. Ви нисте читале и никада нећете читати ништа дуже од смс поруке. Зато ова мучена прича о везивању стопала нема никаквог смисла. А зашто и би…? Уосталом, њима су бранили да ходају. Вама само бране да мислите.

Даниела Бакић/duda.rs


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО