Баш некако у вријеме кад је кока-кола побједила сок од малине, а „биг мек“ пљескавицу, почеле су да нестају аутентичне балканске кафане. Не треба, међутим, заборавити да је кафана једна од битнијих српских институција са дугом и занимљивом историјом.

Приповједа се да је Београд прву кафану добио пре Беча и Париза. Кафана је на Балкан стигла као саставни део културног пртљага муслиманског света. Прве кафане настају у Меки током 15. вијека, а већ око 1522. године, према тврдњама др Видоја Голубовића, Турци у једној згради на Дорћолу отварају кафану. У почетку се у кафанама служила само кафа и не зна се сигурно како су ондашње кафане изгледале. Отваране су у главним улицама, поред дућана и ханова, а претпоставља се да се нису много разликовале од трошних и нахерених околних кућа.

До кафане се успињало расклиматаним дрвеним степеницама. Није било столова и столица, постојали су миндерлуци покривени ћилимима. Простор у кафани био је такав да човјек просјечне висине није могао да се усправи, наводи путописац Кепер, описујући дорћолску кафану „Црни орао“, из средине 18. века.

Постојао је обичај да гост који већ сједи у кафани, кад примјети да у кафану улази неко познат викне „џаба“. То је значило да обавезно части госта који улази у кафану. Свако другачије понашање сматрано је крајње неувиђавним и непристојним.

Кафана је била стециште свакаквог света. Била је „универзитет за један пени“, али и прихватилиште за бескућнике, боеме, умјетнике, интелектуалце, студенте, сецикесе, проститутке …

Мада је кафана дуго била забрањена зона за узорне жене, саставни дио понуде многих кафана биле су плесачице. Њихов задатак био је да буде либидо посјетилаца и подгријавају атмосферу. Кафана је била нека врста слободне територије на којој је много тога било дозвољено.

Хроничари су забиљежили и покушаје борбе с проституцијом. Кнез Милош се борио на свој начин против блуда. Издао је наредбу да се „те несрећнице даве бацањем у Саву“. Иста судбина била је намјењена и подводачима. Овакви поступци ипак нису обесхрабрили практиканте најстаријег заната на свету.

Кафане су биле и својеврсна радна соба многих писаца, у њима су одржаване сједнице Народне скупштине, уређиване новине, осниване политичке партије… Кафана је литература која не лаже, писао је, изгледа с пуним оправдањем, Станислав Винавер.

Најзаслужније за буђење ноћног живота, који је у 18. и 19. вијеку углавном био непозната одредница – биле су кафане. У Београду је средином 19. вијека издата наредба да се грађанство може задржавати у кафанама до 23 сата. Власници су били дужни да свако вече упале фењер пред кафаном у 22 сата.

Старе београдске кафане су својим духом ушле и у мит; попут „Дарданела“, кафане срушене 1902. године. На рушевинама ове кафане изграђен је Народни музеј у Београду. „Дарданели“ су били култно мјесто боема, глумаца, књижевника.Ту су редовно свраћали Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Стеван Сремац и његови ђаци. Приповједа се да је Сремца посебно нервирало што његови ђаци из гимназије долазе у кафану, па је једном од ђака рекао – „Слушај, Јовановићу, мораћемо или ја или ти да променимо локал!“

Београдске кафане су попримиле европски изглед после ослобођења од Турака. У њима су се одржавали и балови, концерти, позоришне представе. Прва пројекција филма у Београду 1896. године била је у кафани.

Временом је, услијед продора кафића и ноћних клубова, стара српска кафана изгубила свој значај и шарм. Телевизија је замјенила „огњиште“ и постала мјесто окупљања. У кафићима се данас више једе и пије, склапају се пословни договори, а све мање се дружи.

Пророчки стога звуче рећи Станислава Винавера написане пре Другог свјетског рата. „Улица још није убила кафану. Тај ће дан доћи. Све ће постати једна горостасна кафана, са шеталиштима, терасама, музикама, споменицима, басенима мириса, железницама, станицама за јело, кинематографским платнима усред цвећа, венаца и дрвећа, огласима и литературама, које висе изнад кућа, …и човеком, који себе више не тражи сам, јер је свугде – свугде…“

Извор: nadlanu.com