На пут у Грчку кренуо је у зеленим панталонама, кратком црном зимском капуту и плитким ципелама црвене боје које је сам префарбао у црне али су се трагови старе боје назирали.

Те старе ципеле ће му на Велики четвртак 1957. године на Светој Гори скинути патријарх јерусалимски.
Он ће му у оквиру нарочите службе и спомена на Тајну вечеру, опрати ноге.

Било је то извесно предсказање његовог будућег служења као првојерарха Српске Цркве.
Грци су веома добро знали, када је отац Павле у питању, о каквом је монаху реч.

Сутрадан, на Велики петак који је те године падао 19. априла отац Павле пише Светом владици Николају у Америку о стању у манастиру Рачи и епархији жичкој.
Жали се на муке са комунистима који су да би растурили манастир дигли порез са 75 на 350 хиљада динара.

Две недеље касније изабран је за епископа рашко-призренског а за владику га је предложио поглавар сестринске Грчке Цркве, архиепископ Доротеј.
Када је изабран за архијереја браћа Грци су га свечано испратили за Србију, знајући да ће он бити прави човек на правом месту.

Приликом хиротоније, патријарх Викентије га је увео на трон епископа са којег ће у наредне 3 деценије држати непрестану стражу над српским народом на КиМ.
Улице Призрена постале су за њега бојно поље, није могао њима да прође а да му шиптарска деца не вичу „Поп маљер, поп баксузи, поп џери на коноп.“

Једном су му у пошти разбили каменом главу, отели камилавку и ругали му се крицима и гакањем а он им је само одговорио:
„Мора да су вам такви били и ђедови.“
Био је владика Павле силан у праштању насилницима али знао је и да се одбрани, био је у најбољим годинама, тад је баш напунио 43.

Добре године за дете рођено на почетку Првог светског рата коме су запалили свећу мислећи да је преминуо.
Без оца је остао у трећој години а мајка му се преудала и на трећем порођају умрла.
Подигле су га баба и тетка Сенка.

Војног рока је ослобођен због неухрањености али априлски рат ’41. није могао да избегне и мобилисан је у санитет код Вишеграда.
Пешке је отишао у родне Кућанице али је од усташког ножа побегао у манастир Свете Тројице под Овчаром.

У манастир једног дана упадоше Бугари и код Гојка нађоше записане молитве.
Оптужише га да су то четничке шифре и претукоше га толико да је побегао из манастира и 2 месеца живео у пећини.

Из пећине у којој је зарадио туберколозу га извуче јеромонах Јулијан и одведе у манастир Вујан.
Монаси га примише али под условом да не иде с њима у храм и да не обедује за заједничком трпезом због болести.

Није храна за њега ни била проблем, навикао је без ње.
Када би монаси легли, он би устајао и у једној шерпи кухао кромпир и крушке.
Прво би појео кромпир а онда се засладио компотом од крушака.

Вујан су нападале разне војске све док сви монаси и искушеници нису напустили манастир.
Гојко је на крају остао сам да брине о светињи јер кад би војници чули да болује од „јевтике“ бежали би главом без обзира.

Вујан је преживео захваљујући њему а Гојко после рата прелази у Благовештење под Кабларом.
Ту ће се замонашити 1946. године узевши име Павле а две године касније рукоположен је за јерођакона.

Планина Тара је његова следећа десетинација и манастир Рача покрај Дрине.
У овом манастиру осећао је прохујале векове и своје претке, константно се молећи за све настрадале у крвавом рату.
У Рачи је отац Павле хапшен због окупљања искушеника и предавања веронауке те је одовођен на даноноћна испитивања у просторије УДБЕ у Бајину Башту.

У Рачи је собу са њим делио и десетогодишњи дечак Митар Росић избеглица из Мркоњић Града у данашњој Републици Српској.
Касније ће овај дечак постати отац Авакум кога ће лично Павле тада као патријарх те 1992. године послати у Сарајево да у ратним околностима Србима духовно руководи.

Када је као владика дошао на КиМ лично је саставио делегацију да се извести државни врх Југославије о угрожености Срба.
Тад је доживео да му „дебели мртвац Гроз“ како га је звао епископ будимски Данило, каже:

„Не мешајте се Ви у политику, то није за Вас.
Не требају нама Ваши извештаји, ми имамо доле своје људе који нас обавештавају и они кажу је све у реду.“

А како је заиста било у том Грозовом србождерском „реду“ писао је и сам владика Павле у свом тексту:
„Без осуде, отворено, очински.“
Писао је он и о томе да у Дечане, испод ћивота Светога Стефана Дечанског, зарад својих невоља долази и много Шиптара.

Ти Шиптари ће једну монахињу манастира Девич, која је чувала стоку, обасути камењем и у пијаном стању покушати да је силују.

Био је он велики противник алкохолних пића, поготово у манастиру, али ће на крају самог владику Павла у Призрену прогласити као човека који воли да попије.
Имао је он обичај да у чашу сипа пар капи вина или ракије да народу наздрави празник.

Тако једном не би мале чаше па владика узе велику, насу своје 2-3 капи и испи.
Један чикица са дна софре није видео колико је владика заиста попио, па рече:
„Ала нам владика има добар цуг, пуну водену чашу ракије попи наискап.“

Године 1961. владика Павле лишио је чина једног клирика који се хвалио да је атеиста.
Тај исти га је пратио и физички напао док је владика обилазио парохије како би крштавао, венчавао и сахрањивао јер је свештеника на КиМ било мало.

Сваке године је владика слао извештаје Светом Архијерејском Сабору о тешком животу Срба.
Ти извештаји данас су драгоцени извор за историју српског страдања на КиМ.

Тако за годину 1967. пише да је у селу Пасјане код Гњилана чуо за девојку познату као Света Босиљка.
Њу су Шиптари исекли на комаде и бацили псима а он сад жели да јој подигне споменик.

За годину 1975. може се рећи све исто што би и данас.
Владика Павле пише да се на зидовима кућа уместо икона све више вешају слике илустрованих листова, често недоличне и порнографске.
Верници више ништа не питају свештенике, све што их интересује добијају преко телевизора.

Последњи извештај пише 1989. године и наводи да је Шиптар Сарач Шеремет из Бабиног Моста, на српском гробљу подигао шталу.
Други део гробља је претворио у пашњак тако што је порушио споменике.

На престо СПЦ Павле је дошао следеће 1990. године.
После 33 године као владика на КиМ, патријарх ће бити наредних 19 и то у најтежим временима, ратовима, страдањима и погромима српског народа.

Годину дана након што је изабран за патријарха, посетио је Јасеновац и служио литургију за страдале Србе у геноциду усташа. 1993. године у сред ратног вихора посетио је Бањалуку и осветио темеље саборног храма Христа Спаситеља у центру овога града.

Током бомбардовања Србије 1999. године држао је литургију у Пећкој Патријаршији, а током погрома Срба на Косову 2004. године држао је литургију у храму Светог Саве пред више од 100.000 душа.

Био је највећи путник међу српским првојерарсима после Светог Саве.
Обишао је све континенте и све епархије Српске Цркве, а у својој земљи се возио градским превозом.

Упокојио се у недељу 15. новембра 2009. године у 10:45.
Милион људи окупило се на сахрани да ода пошту свом духовном родитељу и последњем монаху старе епохе.

Остаће то заувек највећи скуп у историји српског престоног града…

Пише: Деки РС