• Аутор: Жарко Јањић

Људи су увијек једнако досадни кадзборе о другима, али знају бити приличнозанимљивикад говоре о себи,сматрао је чувени Оскар Вајлд. Надајмо се зато да овај прилог који би могао носити и већ патентирани наслов (Кустурица) „Ја (о) мени“, нећезавршити као: „Јао мени!“…Тема сустаре новинарске легитимације, понека сличица – и рани радови дописника из провинције…у које каткад прсте умијеша „комедијант случај“.

Ни отац ми ни ја немамо некаква пречеста имена и презимена, типа Павле Павловић, Петар Петровић, Јово Јовановић… а ипак се у литератури „јављамо“ као фиктивни ликови. У чувеној Нушићевој „Аутобиографији“, у одјељку о мртвим језицима (грчком и латинском) стоји да професори свих мртвих језика живе у дубоком увјерењу да су дјеца дата у школу искључиво зато да те језике науче: „Све су друге науке споредне за њих, све је друго сувишно, а једина и неминовна потреба за живот, то је знање грчког и латинскога језика. Шта ти вреди читати и писати, шта сабирати, одузимати, множити и делити, ако не знаш беседу Антонијеву, филипику Демостенову или филозофију Демокрита, такозваног смешног филозофа? Имами, учитељи корана у Аја Софији и на багдадској теологији, много су милостивији у том погледу. Тамо кад млади софта не зна коју суру напамет, учени имам погледа у небо и проговори: „Нека те Алах умудри да научиш!“. А професор латинског језика кад те ухвати да не знаш Цицерона од речи до речи, са одвратним задовољством трља руке што му се дала прилика да ти сто и четрдесет шести пут у току текуће школске године каже: „Quousque tandem abutere, Ристо Јањићу, patientia nostrat!?“

(У преводу би гласило: „Докле ћеш, Ристо Јањићу, злоупотребљавати стрпљење наше!?).

Ваља знати, наставља у духовитом тону Нушић, да ти професори латинског језика не умију ни о најобичнијој ствари да говоре без латинског цитата…

Литерарни Жарко Јањић кује жицу на Жрвњу у сарајевском дјелу Милосава Попадића „Књига о Жрвњу“. Није искључено да необјашњивом игром „комедијанта случаја“ у белетристици не бих открио још каквог литерарног претка, рођака, ближег или мало даљег сродника, само да сам још интензивније роварио по љубињској Народној библиотеци „Др Љубо Михић“.

У СТВАРНОСТИ, мој отац Ристо Јањић (1923 – 2008), дугогодишњи секретар љубињске Основне школе „Миленко Мићић“ и прилично цијењен спортски ловац у том крају, никад није одслушао ни час латинског. Али, рецимо, положио је фотографски испит у Дубровнику – зумирајући  канделабре по Страдуну. И мене је потом обучио фотографском послу у кућној лабораторији. Купио ми прве фотоапарате, одреда јефтиније („смена 8“, „смена – рапид“, „мир“,“ кијев“, практика…), али ми никад није признао да сам га у том послу стигао. Нисам, додуше, чуо ни за каквог другог фотографа по свијету да је то признао сину…

ЗА РАЗЛИКУ ОД ЊЕГА, ја сам двије године слушао латински у столачкој гимназији „25. октобар“ – и логично нисам блистао, као ни ини што су претходно у основној слушали руски језик, умјесто, рецимо, француског и италијанског. Но, у дугом сјећању из оног галиматијаса деклинација и коњугација, остало нам је кратко гостовање професора Вулића из Чапљине и његове духовите примједбе приликом слагања превода са српскохрватског на латински.

– Како каза да се зовеш?

– Миленка… Миленка Медан.

– Па види, бона, шта си написала: „Сира пошла кад сам јела.“  Конгруенција, конгруенција! Хајде то лијепо поредај. Да се види и осјети стил, склад, љепота старог језика…

Потом би се убрзаним кораком устремио од табле ка задњим клупама, набрао обрве и насумице, некој од погнутих мушких глава добацио: склони руку. Види, јадан не био, шта ти ту пише: „Прескочих гаће, распарах пањ!“ Сложи то фино, немој да се срдим на те…

Мало – помало кроз вртложне бриге и повремени смијех, ријешисмо се некако „Елемента Латина“ Гортана, Горског и Пауша, да бисмо касније, на јубиларним годишњицама матуре спомињали само анегдоте! Наравно да је ово искривљено сјећање, као што су нам искривљена и бројна друга, али у успоменама функционишу као права и стварна. Па и поред тога, многи од нас се и дан – дањи ноћу зна ознојити дође ли му на сан какав тешки гимназијски час! С герундивом, напримјер – или с каквим неправилним именицама треће деклинације. Не сумњајте онда због тог ни да је у оним Нушићевим шалама и бурлескама „више од пола истине“.

У НОВИНАРСТВО сам закорачио прије претходно помињаних мука; наивно и слатко, ђачким саставом „Мед“, објављеним у 717. броју сарајевских „Малих новина“. Два броја прије тога, поштар Душан Дангубић донио ми је на кућну адресу службено редакцијско писмо с обавјештењем да ће у 717.  броју бити објављен мој рад и да ме позивају на даљу сарадњу… Тако се, ето, у та доба, према својим малим сарадницима односио најтиражнији југословенски лист за младе – с тиражом, причало се, већим од 250.000 примјерака, који се продавао од Крањске Горе до Ђевђелије! У узрасту од седмог основне, мени су се у њему највише допадали стрипови – „Тим Тајлор“, „Тарзан“  – према тексту Едгара Рајса Бароуза, те „Мали партизан“, према сценарију књижевника и бившег партизана Алексе Микића… Е, можете онда лако замислити колика је била моја дјетиња срећа када ми је касније из „Малих новина“ стигла ова дописничка легитимација с потписом баш тог Алексе Микића, главног уредника листа, с позивом на још чешћу сарадњу. Није ми сметало ни што су ме у њој за годину подмладили… Таштина је чудо, посебно у пубертетском добу када ти тај комадић папира просто шапуће да би од тебе једном могао бити – прави новинар!

Дописничка легитимација сарајевских „Малих новина“

Два пута ће ми се укрстити са Алексиним. Као награђени основац – за познавање дјечје књижевности у емисији „Пет плус“ – ТВ Сарајево и „Малих новина“ – путоваћу у групи коју ће баш он водити у Париз, преко Аустрије, Лихтенштајна и Швајцарске. Биће му мило кад му кажем да сам читао његове књиге „Сунчана обала“, „Пријатељи из Смогве“, „Приче о малим борцима“… Споменућу успут: отац ми је рањен у сукобу с Нијемцима, на Ивану… О овом ђачком путовању ће и ТВ Загреб снимити репортажу за емисију „Мали свијет“…

…Много љета касније, кад сам увелико радио као професионални новинар у Сарајеву, кћерка ће ми се у Пионирској долини, занесена игром, нехотично очешати о старијег човјека.

– Извините, чика Алекса – рекох, препознавши га у задњи час, на стази обилазници око језерцета.

– Ништа, ништа… А одакле ви мене знате?

– Па били смо скупа у Паризу, Шамонију, Вадузу, Базелу, Цириху, Женеви… Па био с нама и писац из Загреба Младен Бјажић…

И хтједох још тога да му причам да сам с одбојкашима играо више пута у његовом завичајном Брчком, да знам гдје је његов родни Буквик, да сам објавио неколико опширнијих путописа баш у „Малим новинама“, али ме човјек, код ког сам тек тад уочио умор у погледу испод наочара, претече:

– Младена се сјећам… Вас, нажалост, не. Ко би попамтио сву дјецу са којом сам се сретао? Уз то, притисле године, болести…

Учтивост је налагала да се поздравимо. Био је то, показаће се, и наш посљедњи сусрет. Те 1985. у Сарајеву је умро један од покретача чувених „Малих новина“.

Цјелокупна документација тога листа, како сам прочитао некоћ на интернету, планула је и изгорјела у посљедњем рату… Слике двојице главних уредника – такође писца Анђелка Ристића („Прољећне ватре“) и Алексе Микића, још немате доступне нигдје на тој разгранатој мрежи. Или, барем ја немам довољно знања да их нађем. Зато сам се одлучио за ове успутне, крајње периферне,  повремено и „преличне“ биљешке… Да баш све не прекрије вео тишине и брзог заборава!

НЕНАДАНО, ПРЕКО ОДБОЈКЕ, на мало неприличан и не до краја етичан начин, доспио сам међу провинцијске дописнике сарајевског „Ослобођења.“ Био сам у стандардној шесторки љубињског „Југометала“ када смо, као домаћини, с увјерљивих 3:1, савладали јаку екипу “Руди Чајавеца“ из Бањалуке. Љути гости, револтирани суђењем, додатно и чињеницом да им је у мечу, једном од бољих играча пукла Ахилова тетива, кренули су, послије меча, на судију Републичке лиге БиХ, Рончевића, с намјером да га прописно истуку. Међутим, моји старији саиграчи Ђурић, Рикало, Крунић… испријечили су се испред њих, тако да је напосљетку судија испсован, засут са неколико шака пијеска с нашег пјешчаног терена у журби напустио поприште и упутио се „фолксвагеном“ бубом према Рајловцу… Дошавши кући, срочио сам картицу и по приче о инциденту, откуцао са два прста на старој машини „Rheinmetall“, и сутрадан, у понедјељак, из Стоца, гдје сам похађао први разред гимназије, то у бијелој куверти са попратним писмом, исписаним руком – послао спортској рубрици „Ослобођења“. Зачудо, текст изиђе без знатнијих измјена. А мени на кућну адресу у Љубињу (одакле сам 20 километара возарио до Стоца) стиже приједлог дописничке службе листа да наставимо сарадњу и на другим странама… Јер,  Љубиње ионако није имало до тада сарадника ниједног медија у Југославији, па је у датом случају добро дошао и гимназијалац почетник. Дан потом сам из столачке поште назвао шефа дописничке, колико памтим, Мајсторовића, казавши: „Извините друже, али писму уз први текст заборавио сам написати да сам и ја био играч тог сусрета – с друге стране мреже“, на шта ме је Мајсторовић замолио да мало сачекам, очигледно тражећи поново тај објављени текст и читајући га на брзину…

У озбиљнијем новинарству, од 1971. у сарајевском „Ослобођењу“ – гимназијалац, хонорарни дописник

– Нема овдје ништа спорно. А из оног што малочас рече, чини се да си честит младић… Само настави, а ако имаш и каквих слика уз текстове добро би нам дошле… Не уплићи се у политичке теме, држи се обичних људи и живота, и шибај… Отвори рачун у најближој банци, извади личну да ти можемо слати хонораре… (У новинама се тада, седамдесетих прошлог вијека, све објављено плаћало. У свим новинама – великим и малим. Скромно, али редовно.) А дописничка легитимација „Ослобођења“ убрзо је почела да отвара врата и других дневних и седмичних новина. Сматрало се да и једна тако мала општина – ма тако мала да је била 508. од укупно њих 510 у Југославији – не треба да буде информативно запостављена…

Мало – помало „нашли су ме“ загребачки „Вечерњи лист“ и „Спортске новости“, мостарска „Слобода“… док је мој извањи стриц Данило, страствени читалац „Политике“, сматрао да је за новинара неко посебно надарен ако га припусте у „Политику“. Њему за хатор, у другом гимназије, послао сам београдском листу опширнији запис о древном граду Даорсону код Стоца – објављен је са сликом на више од четврт стране листа у рубрици „Приче из наших крајева“. Е, сад си тек положио, рекао је, држећи три иста примјерка „Политике“ под пазухом, с очигледном намјером да ме жели хвалити, а богме у томе, малко и прегонити – и у граду и у селу.

Од 1972. године – и у загребачком „Вечерњем листу“

Данас уобичајени „копи пејст“ онда се сматрао безобразним и неукусним, тако да се чак и ситни дописник, власник ситних картица (каквих видите у овом прилогу), морао трудити да буде разнолик, да га не опањкају како је „тезгарош“!

АНДРИЋ ЋЕ ЈЕДНОМ за Балзака рећи сва му је вјештина у оку, оку свевидећем, а литература му свјетска! Е, па и мали новински писац опште праксе требало је до великог напрегнућа да практикује уочавање ликова, односа, предјела, појава… да из скромних мјеста, с преовлађујућим програмима малих амбиција, извлачи на видјело оно што ће бити занимљиво и у великим насељима. Но, прије тог, ко је у дилеми, ко баш не љуби страсно писање и књиге, морао би прво прочитати Балзакове “Изгубљене илузије“, непревазиђену Библију новинарског и штампарског заната (и неумитног страдања у њему), па ако и након ње у професији остане – могло би од њега израсти штогод корисно за читаоце! Ко ово схвати, разумјеће још боље општеобожаваног – и с моје стране, наравно обожаваног – Мирослава Радојчића, који је често понављао: новинарство је најљепша професија на свијету, само ако се на вријеме напусти! А, сам је никад није напустио!

Но, оставимо се рецепата и наравоученија, а заокружимо започету епизоду с дописничком картицом „Ослобођења“.

Између осталог… као потоњи студент журналистике три године заредом добијао сам прву студентску награду „Ослобођења“ за репортажу… А међу низом репортажа које сам послије студија објавио у том листу била је и она која је изашла у свечаном броју „Ослобођења“ на дан отварања Зимских олимпијских игара у Сарајеву…

Три награде „Ослобођења“ за студентске репортаже – наш сарадник први слијева, 1975. године

Ето, а почело је случајно са једног пјешчаног одбојкашког терена у Љубињу.

Па кад поново поменух одбојку, жао ми је што су ми у Сарајеву, у стану, уз филмове и слике с путовања од норвешког Трондхајма до египатског Каира, пропале и двије златне медаље – са Херцеговачких спортских игара у Мостару и са Универзијаде на Тјентишту, гдје сам као члан репрезентације Сарајевског универзитета добио ту мало тежу и значајнију. Посве случајно у Љубињу ми је остала једна слика на којој сам (стојим трећи здесна) између осталих и са Ласлом Лукачем и Мићом Јекићем, ондашњим члановима прволигашке сарајевске Босне. Лукач је, подсјетимо, био и репрезентативац Југославије, у оном саставу што ће освојити треће мјесто у Европи, након чега ће се поглед на ову игру у цијелој ондашњој нашој земљи промијенити. И гдје ће мало – помало почети њен узлазни пут до касније свјетске елите. Слика није добра. Драга нам је, ипак, јер смо на њој сви млади!

На Тјентишту, стоји трећи слијева, у побједничкој одбојкашкој репрезентацији Сарајевског универзитета

ДА  ЗАОКРУЖИМО и епизоду започету са литерарним ликовима. Кратко: мој стварни отац Ристо редовно је куповао загребачку „Арену“. Много година касније, кад сам поодрастао, он је и даље читао „Арену“, а срце му је заиграло кад је прочитао да сам „стварни ја“ побиједио на 12. литерарном конкурсу за кратку причу, баш тог листа…

Прва награда загребачке „Арене“ – на 12. конкурсу за кратку причу, 1985. године

“Арена“, „Слобода“, као ни „Мале новине“, одавно више не излазе… Литературом се послије нисам амбициозније бавио, што је вјероватно добро за њу. А за вас ће, поштовани читаоци „Гласа Требиња“ – у ком сам први текст објавио давне 1970. – бити исто тако добро да и ове новинске цртице о дописничким картицама и сличицама приведем крају.

И да се, уз мало среће, у новој години видимо са неким новим новинским записима.

Радио Требиње