kamagra oral jelly 7 pack dci cialis médicament levitra cialis com tr comparer viagra cialis levitra cialis 20 mg troppo forte viagra cialis levitra quel est le meilleur
А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?


Ово је вријеме продаје и издаје, продајемо и издајемо собе, куће, земљУ, ријечи, породицу, пријатеље и комшије. Никада није било лакше продати или издати, сви само мисле колико ће сада зарадити, а нико не брине колико ће у будућности изгубити. Не видимо да су нам добици сумњиви и потрошни, а губици сигурни и трајни. Годинама (не)свјесно корачамо према провалији и мраку, охоло гасимо и оне малобројне свијеће које нам освјетљавају пут, оптужујући их да нам ометају напредак. Сваким даном све више убрзавамо кораке као да се такмичимо ко ће прије стићи до амбиса и помрчине. А нико неће доћи први, пропашћемо сви, изгубићемо се  ако наставимо да туђе подло гурање доживљавамо као тапшање и хваљење, а наше повремено јаукање схватамо као одобравање и охрабрење. Можда ћемо и преживјети пад, али ћемо у мраку изгубити  идентитет – нећемо знати ко смо јер људи се више разликују по отиску душе него по отиску прста.  И ко зна какве нас небеске нити придржавају, чије молитве чувају па још овако разједињени, посвађани и лажним сјајом заслијепљени тумарамо, посрћемо, падамо и устајемо. Kако се само те нити од немоћи олабаве и молитве од туге утихну, сваки пут кад парче земље туђину продамо или своју ријеч туђом замијенимо! Нису нам криви ни наши владари ни они из сијенке, ни Арапи, ни Кинези, ни Албанци, криви смо  ми. Крив је свако од нас, сваки Србин који своју земљу прода некоме ко није његовог рода и вјере, па макар то било само неколико дунума. Када се скине један цријеп са куће, довољно је мало јачи вјетар и кућа ће остати откривена, а укућани без крова над главом. Сваки педаљ ове земље само законски припада поједницу, али је морална обавеза и завјет свакоме од нас. Није земља само исплатив природни потенцијал, земља је и очев праг и дједов гроб, аманет предака и огледало потомака. Са намјером да дјеци створимо бољи живот, продајемо вијековне моралне вриједности због мало краткорочне материјалне удобности. Свему смо дали цијену, све пазаримо: и кућу и њиву и очеву шубару и мајчину везену кошуљу и дјечију бешику. Од села смо направили етно- музеје, од мотике и плуга експонате, од сељака ругло и пародију, тако да смо постали туристи у родном селу. Одричемо се пространих сеоских ливада због стана од 50 метара квадратних у центру града, на петом спрату без лифта. Учимо дјецу да успијех мјере (кило)метрима удаљености од центра града, што је град већи и ми смо већи, срећнији, задовољнији. Неће Срби стати под једну шљиву, као што каже легенда, стаћемо у једну зграду јер ћемо и посљедњу шљиву на селу продати да  купимо стан у граду. Живот на селу све више се сматра социјалном и технолошком биједом, а приврженост традицији и обичајима гледа се као на менталну заосталост. Трујемо коријен, а очекујемо здраве плодове, градимо куле, а рушимо темеље. Дјеци дајемо имена која њихове баке и деке не знају ни изговорити, користимо стране ријечи чије значење не знамо, не бисмо ли и ми изгледали паметније, туђе узимамо, а свога се одричемо. Мислимо да чувамо језик и писмо тако што на Божић, Васкрс, Светог Стефана и Видовдан, пишемо ћирилицом на друштвеним мрежама, а све остале дане шерујемо, лајкујемо, шопингујемо и то на латиници. Није патриотизам роштиљати уз српске турбо-фолк пјесме него покупити за собом смеће; није ни бусати се у прса и пјевати ,,Ој, Косово, Косово…“ него отићи у цркву на Видовдан и помолити се Светом кнезу за распето Косово; није патриотизам ни када дижемо три прста него када се њима крстимо. Много тога што чинимо у част славних предака и у име Бога, није ни српство ни православље. Плашим се да тако својој души више удимо него што је спасавамо. А душа је и Немањина мудрост и Савина вјера и Душанова правичност и Милутиново доброчинство и Драгутиново покајање и Дечанског страдање, а све је то обједињено у Лазарево опрједељење за царство небеско. Зато ми имамо већу одговорност пред прецима него неки други народи, јер Срби нису постали од митова и легенди него смо потомци светородних Неманића који нису наша уобразиља него историјски потврђене личности. Увијек што год чинили, на каква год искушења наилазили, треба да имамо на уму да овом земљом нису ходили лажни богови  него истински светитељи.Шта је српски народ ако настави да корача по тамним, непознатим и туђим путевима, без упаљење свијеће и кандила, гађајући дрвљем и камењем једни друге? Шта смо и шта ћемо тек бити, хоћемо ли уопште бити? Постаћемо безличне јединке, крдо мрави које иде у свим правцима, бездушне, обезглављене сијенке, изгубљене овчице које лутају без Пута, Истине и Живота. Треба нам дух заједништва  и саборности, без сталних диоба и сеоба, обожена земља, просвијећен језик и чиста душа да бисмо се надали заједничком напретку. Не треба да табамо нове стазе него да се вратимо на оне којима су преци ходили, да језик цијенимо, земљу не дамо, душу чувамо, да се богатимо Богом а не сребром и златом.


Aутор: Милица Симић/Херцеговац


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО