Херцеговац Александар Чабрило створио ИТ империју у Сан Франциску

Мој генерално највећи циљ у животу је да будем најбољи супруг и најбољи отац мојим ћеркама.

Почео сам да практикујем један позив дневно са родитељима, јер мојих 5 минута дневно њима пуно значи, а да виде или чују унуке им непроцењиво вриједи.

Најбоље савјете сам добијао од оца. Говорио ми је да никад не заборавим да у свему што радим ставим себе са друге стране стола, да начин на који третирам запослене и клијенте буде онакав како бих ја желио да будем третиран на њиховом мјесту.

Мој највећи пословни успјех је то што имам прилику да радим са људима са којима сада радим. Мислим да имамо убједљиво најбољи тим у окружењу, а и шире. Захвалан сам што су то баш моје колеге, професионалци, и што сваки дан учимо једни од других. Сваки појединац у нашој компанији може да бира било коју другу фирму, град или државу гђе би радио, али они сви бирају да радимо заједно – каже мостарац Александар Чабрило у разговору за еКапију.

Овако свој успех види Александар Чабрило, оснивач и власник ХТЕЦ Гроуп , консултантске компаније која је специјализована за развој дигиталних производа. Имају 1000 запослених широм свијета и, како каже, расту врло брзо, а 1000. запослени радник се управо придружио локалној канцеларији у Сарајеву. Сједиште фирме је у Сан Франциску, а имају канцеларије и у Минесоти, Лондону, Стокхолму, Гетеборгу. Њихови највећи развојни центри су у Србији – Београду, Новом Саду, Нишу и Суботици, а од скоро су, осим у Сарајеву, отворили канцеларије и у Бањалуци, Бијељини и Тузли.

Кроз интеграцију стратешког консалтинга и дефинисања дигиталне стратегије, консалтинга у смислу развоја дигиталних производа и нових пословних модела, дизајна производа и на крају инжењеринга и самог развоја технологије, имају сав потребан капацитет да својим клијентима помогну да прођу кроз цјелокупан процес дигиталне трансформације и да се позиционирају као партнер за технолошке иновације.

– У свему што радите конкуренција нису колеге са факултета, људи у граду или држави у којој живите. Конкуренција за свако радно мјесто или пословну прилику заиста све више постаје цио свијет – рекао је у интервјуу за еКапију један од најуспјешнијих младих ИТ стручњака са Балкана.

Увијек се води тиме да се према другима понаша онако како би желио да се и други опходе према њему. Труди се да живи и ради тако да његова породица никада не дође у ситуацију да буде постиђена неким његовим поступком, а својој дјеци жели бити најбољи могући примјер.

ХТЕЦ Гроуп, једна од најбрже растућих компанија у региону, а која у БиХ запошљава инжењере кроз четири канцеларије у Сарајеву, Тузли, Бањој Луци и Бјељини, склопила је партнерство са америчком инвеститорском групом Брајтон Парк Капитал, која ће уложити 140 милиона долара у глобални раст ове компаније за консалтинг, софтверско инжењерство и развој дигиталних производа.

Ово мањинско улагање једно је од највећих у Европи, а представници ХТЕЦ Гроуп најављују да ће им оно омогућити наставак ширења капацитета за продуктни дизајн и инжењерство, али и улагања у органски раст те запошљавање и развој најбољих стручњака у југоисточној Европи.

„Наш план је да подупремо органски раст селективним аквизицијама, како бисмо привукли најбоље креативце и инжењере, те тако створили сјајне могућности за каријерни развој свих наших људи, а са друге стране пружили најквалитетнију услугу и дали што више вриједности клијентима. Ми видимо ХТЕЦ као мјесто на којем најбољи таленти достижу свој максимални потенцијал”, најавио је Чабрило.
Одлазак из родног града пробудио предузетнички дух

– Рођен сам у Мостару 1983. године. Током ’90-их и лудила на Балкану моји родитељи су морали да се преселе у Србију. Дошли смо у Панчево, где сам ишао у основну и средњу школу, а након чега сам студирао у Београду, на Електротехничком факултету

Тај период током ’90-их свима је био тежак. Родитељи су се трудили да ми не осјетимо превише све оно што се дешава. Сјећам се као дијете тих слика и изласка из града током рата, а онда и тога да смо сестра и ја остајали сами кући док су родитељи радили дан-ноћ да би прегурали до сљедећег мјесеца. Сада када гледам уназад мислим да је тај период у доброме утицао на оно што ћемо постати касније. Када неко прође кроз тако тежак период у животу на неки нажин „одебља“ кожа, па на проблеме који се појављују не гледаш фаталистички, већ се развија тај инстинкт за преживаљавањем и научен си да се бориш. То што си на дну у једном тренутку не значи да ћеш ту остати. Понос, кредиблитет и интегритет су највриједнији од свега – дигни главу, издигни се изнад ситуације и буди што вриједнији у оном што радиш како би изашао из те фазе што прије. Многи ће ти поставити ногу, јер се не уклапаш, због нагласка, језика, чега већ, али на крају све дође на своје мјесто. Слично је и у предузетништву. Често кажем да је најбоља ствар у томе да се буде предузетник то што се навикнеш да живиш са лошим искуствима и да се изнова бориш са тешким ситуацијама. Научиш да на проблеме гледаш као на изазове и тражиш прилике у новонасталим ситуацијама. То што си гладан и што се бориш за преживљавање у једном периоду је заправо велика предност онда када тај период заврши. Не мораш бити физички за храном гладан, већ гладан доказивања, раста, учења, успјеха – бити гладан је добро.

Од родитеља сам у том периоду добио оно највриједније – безусловну љубав, подршку и разумијевање, све оно што те дефинише као човјека. Оно што те касније дефинише и професионално мислим да ми је такође још од тада остало урезано, а то су изузетне радне навике. Када гледаш оца како долази кући после 1 сат ујутру и иде на посао у 6 сати сљедећи дан, постане ти нормално да мораш да радиш јако пуно како би се изашло из неке кризне ситуације, умјесто да дозволиш да те ситуација повуче доле.
Захвалност породици

– Студирао сам на Електротехничком факултету у Београду. Балансирао сам између факултета који је био доста захтијеван, тренинга и неких послова које сам тада радио. Док сам студирао увијек сам нешто радио, нешто што није било у директној вези са струком. Од прве године студија продавао сам рачунарску опрему, сервисе за инсталирање рачунарских мрежа, држао обуке за рад, а уз то сам још и водио неке ноћне клубове и организовао журке. То је био баш забаван период и мислим да ми је то у доброј мјери касније помогло у послу. Морао сам још као студент да преговарам, продајем, купујем – све што заправо чини један посао. Сваки посао је суштински врло сличан.

Најбоље савјете сам добијао од оца. Усадио ми је од малена девизу да је новац само последица доброг рада, да је кредибилитет и интегритет који имаш у животу заправо једино што вриједи и то ће увијек да те прати. Говорио ми је да никад не заборавим да у свему што радим ставим себе са друге стране стола, да начин на који третирам запослене и клијенте буде онакав како бих ја желио да будем третиран на њиховом мјесту.

Од родитеља сам увијек имао подршку за све ствари које сам пожелио да урадим, од тога да ми је отац тада дао последњи динар у кући како бих покренуо свој студентски бизнис, до разумијевања када сам одлучио да не прихватим наизглед идеалну корпоративну фунцкију него да се вратим у Београд и почнем овај бизнис у то вријеме. Бескрајно сам захвалан и за примјер у послу, радне навике и за систем вриједности који су нам усадили, уз безусловно поштовање које гајимо унутар породице и сигурност у којој смо одрастали.
Како је настао ХТЕЦ?

– Након положених испита на факултету пријавио сам се за праксу у компанији Silicon Hive у Холандији. Био је то стартап који је настао као спиноут из Philips Recearch- a и имао сам срећу да радим са једним од најбољих инжењерских тимова гдје сам заиста пуно учио. Имао сам и фантастичног ментора који ми је и данас један од најбољих животних пријатеља. Након неког времена одлучио сам да се вратим у Србију и наставио сам да радим као консултант за исту фирму. Почео сам прво сам, а онда проширивао тим људи. Када је ИНТЕЛ купио Silicon Hive Silicon, помогао сам да се направи ИНТЕЛ развојни центар у Београду, а онда сам након тога изашао одатле и фокусирао се да развијемо ХТЕЦ у ово што је данас. Идеја је била да кроз неки консалтинг зарадимо почетни капитал и да уложимо тај новац у развој неколико производа које смо имали у плану. Кренули смо са „smart home“ системима, од развоја уређаја за те системе до систем интеграције, па смо то издвојили у независну компанију. Затим смо радили и медицинске дијагностичке уређаје, а паралелно развијали и консултантски дио како би он могао да финансира развој тих производа. У једном тренутку, прије неколико година, смо схватили да то није баш најпаметније. Схватили смо да морамо да имамо потпуни фокус на оно што радимо изузетно добро, а то је консалтинг и развој дигиталних производа, а да евентуално нове производе треба развијати кроз одвојене компаније, да ли инвестицијама у есктерне стартапове, или кроз интерне „spinout“-е свеједно. Без потпуног фокуса цијелог менаџмент тима на једну исту ствар и исту идеју и визију направити нешто веће је изузетно тешко.

Данас смо консултантска компанија специјализована за развој дигиталних производа на бази најновијих технологија, а бавимо се и истраживањем и развојем самих технологија.
Тржиште извлачи најбоље из нас

– Планирамо даљу експанзију по региону, као и на кључним тржиштима, што органски, што кроз нове аквизиције. Наредних неколико година желимо да се проширимо у нове индустрије и на нова тржишта, а иновације тражимо на споју технологија последње генерације, иновирања пословних модела и дизајна дигиталних производа.

Сада растемо више од 70% органски, из године на годину, и то желимо додатно да убрзамо новим аквизицијама. Желимо да будемо компанија у којој ће радити најбољи стручњаци у сваком граду у коме имамо канцеларије. Желимо да будемо најбоље радно мјесто за све запослене који чине фирму, најбољи полигон за њихов професионални развој, а уједно да нашим клијентима дајемо најбољи могући сервис који могу добити.

И даље смо у процесу изградње компаније. Такмичимо се са компанијама које су деценијама на тржишту и које су много веће од нас. Некако нам ова позиција одговара, извлачи најбоље из нас, јер морамо да будемо много бржи и агилнији од конкуренције. Проблем је што смо мали и што нас велике корпорације не знају довољно добро, а за неке стратешки важне послове непознавање је велики ризик, тако да заиста некад морамо да дамо и више од својих максимума да добијемо послове у таквој конкуренцији.
Не гледамо шта ради конкуренција

– Заправо, рекао бих да је наш план да направимо такво радно окружење које би подстицало континуиран раст у сваком смислу – раст сваког појединца, а тиме и раст и развој компаније. Желимо да имамо културу раста у компанији, такву да увијек тражимо 10х раст на период од 4 године, иза сваког 10х треба да има опет простора за нових 10х. Зовемо то 10х „mindset“. Ако желите најбоље људе у компанији – паметне, вриједне, амбициозне – таквим људима треба полигон за развој, окружење унутар кога могу да се развијају и напредују.

На добром смо путу, имамо сјајан тим, јасну визију и план како да дођемо тамо. Никада нисмо гледали друге фирме око себе, шта ради конкуренција или сличне компаније у индустрији. Фокусирани смо на себе и желимо да дамо најбоље од себе свим клијентима, али и да људима у фирми пружимо најбоље радно и развојно окружење које могу добити. Ако будемо успјешни у томе, онда ће финансијски резултат и вриједност саме компаније то свакако пратити.
Успјех ИТ компанија са Балкана

– Мислим да у овом нашем региону имамо добре основе из математике и физике, па традиционално имамо добре инжењере. Међутим, инжењерство је само један неопходан дио да се буде конкурентан у дигиталном свијету. Оно што нашим људима често недостаје су пословна искуства, дизајн, иновације. Све то спојити у једну цјелину и изнад свега умјети то упаковати и продати клијентима, научити језик којим ваши клијенти или партнери глобално говоре, је потпуно други изазов.

Поново ћу да подвучем – имамо врхунске инжењере и научнике, али недостаје комерцијалне, маркетиншке и продајне способности. Последњих година све је боље, али има још много простора за напредак и надам се да ћемо тек у наредном периоду видјети неке заиста глобално успјешне приче које су кренуле са наших простора.
Након пандемије компаније ће лакше улазити у дигитализацију

– Талас дигитализације је кренуо и прије пандемије коронавируса. Мислим да је само пандемија убрзала неке трендове који су неминовно долазили. Видимо да менаџмент многих традиционалних компанија у свијету сада панично улази у дигитализацију, по сваку цијену. Неке од компанија заправо не знају ни шта дигитализација значи, ни због чега то раде, ни одакле да крену, а свакако не како да ураде, али из страха да не пропусте неке прилике, по инерцији праве некад не баш добро промишљене инвестиције. Осим саме технолгоије, дигитализација захтијева и промјену начина размишљања, некада организације фирме и приступа клијентима, прихватање чињенице да је технолгоија постала есенцијални „аccet“ и да је у питању стратешка инвестиција која води промјене, а не трошак.

И данас је врло мало компанија које су спремне да сагледају своје цјелокупно пословање и да сагледају процес дигитализације на ниову целе компаније, као и цијеле индустрије у оквиру које послују, да кроз дубоку анализу својих главних вриједности, позиције на тржишту, сврхе свог постојања, анализирају како конкуренција или неко из потпуно друге индустрије може да их буквално избаци из посла, који су ризици и које прилике гђе могу да измисле нову верзију себе, да евентуално користећи позицију коју имају и они сами уђу у другу индустрију. На пример, ако сте данас лидер у некој великој банци, а не питате се шта је оно што Гугл може да уради да вас избаци из посла и не реагујете на тај изазов, вјероватно нисте права особа на тој позицији.

Након ове пандемије, вјерујем да ће компаније свакако лакше доносити одлуке да више улажу у технологију и дигитализацију, али да ће бити много изгубљеног капитала јер ће многи погријешити у стратегији, још више њих у имплементацији, а имаћемо опет мали број нових дигиталних побједника, можда исто онолико колико их је кренуло у тај процес трансформације и прије саме пандемије.
Шта ме је посебно научила пандемија?

– Што се посла тиче, потврђено је да оне компаније које имају такав менаџмент који може брзо да реагује на новонастале ситуације и ефикасно се прилагоди промјенама, да су способне да искористе било коју ситуацију у којој се нађу. Те компаније ће лакше премостити кризу или из ње изаћи још јаче.

Ја сам лично свјеснији да би требало више да цијеним оне ствари које сам некако увек прихватао „здраво за готово“. Нећемо сви живјети бесконачно. Научио сам да цијеним здравље које имамо и вријеме које могу да проведем са породицом. Почео сам да практикујем један позив дневно са родитељима, јер мојих 5 минута дневно њима пуно значи, а да виде или чују унуке им непроцењиво вриједи. Колико год изазова је креирала ова ситуација имала је и добрих страна. Имао сам срећу да проведем много више времена са дјецом и супругом. Да није било овога већину године бих био на путу, а сада сам био ту да са њима подијелим све. Постао сам много више везан за моје дјевојчице. Када авиони поново буду редовно летјетли, биће ми још теже да се раздвајам од њих, али сам изузетно захвалан за овај период током претходних годину дана.
Или имате резултате или изговоре

– Кажу да је срећа када се добра припрема као резултат напорног рада сретне са приликом. Чекамо још да нам се то деси, а до тада ћемо и даље креирати себи прилике.

Научио сам да жањеш оно што посијеш. Како третираш друге и како се опходиш према њима то ћеш добити назад. Код мојих најближих сарадника изузетно цијеним искреност, транпарентност, када ми дају отворену критику за било шта што сам лоше урадио или могао боље. То је рад без икаквог ега и сујете, када отворено можемо да разговарамо о свему, са циљем да сутра заједно сви као тим и као компанија будемо бољи. Градимо повјерење кроз транспарентност и трудимо се да помогнемо другима око себе да буду што бољи.

Вјерујем да човјек себи може креирати живот и добре прилике. Наравно, овде не треба бити лицемјеран. Немјерљиво је лакше некоме ко је одрастао у Лондону него ономе ко одраста у земљама трећег свијета гдје нема ни основне услове за живот. Уколико имамо основне услове за живот, приступ образовању и неко нормално окружење, да не живимо у рату и боримо се за голу егзистенцију, онда мислим да сви имају могућност да себи креирају прилике.

Да ли данас и студирање на престижним универзитетима даје бољу полазну тачку? Да ли почетак вашег бизниса на развијеним тржиштима, константна изложеност последњим трендовима, позитивнијем начину размишљања доноси боље изгледе за успех – да, свакако, али лако је тражити разлоге и изговоре зашто нешто не може и зашто је нешто тешко. Свакога позивам да нађе један разлог због кога је нешто можда могуће урадити, а да онда да све од себе, и више од тога, и да помогне срећи да се деси.

Можете имати или резултате или изговоре, па изаберите шта ћете од тога. Све и да се деси нека промјена на коју не можете да утичете – пандемија, рат, земљотрес, шта год, ако сачувамо живу главу и здрав разум у тим тренуцима, са таквим ставом кренућете поново и направићете нешто изнова. Само немојте чекати срећу да се деси, треба јој помоћи да дође.

Често чујем људе или некакве „lifе coach“

кад кажу да не би требало радити пуно него паметно, да је паметан рад предуслов за било шта. Ако радите глупо то вас неће одвести нигђе колико год да радили. Ако радите паметно и мало, они који раде паметно и пуно ће вас претећи да их нећете ни виђети. Конкуренција је глобална, такмичите се са људима који су у најмању руку паметни као ви, који имају често боље предуслове, боље школе, контакте и окружење. Једини начин да будете конкурентни, да их достигнете и престигнете је да радите много више од њих, да брзо учите и успут се прилагођавате. Радити паметно јесте предуслов за било шта, али никако није довољно за успјех. Ако радите паметно и далеко више од других, тек онда имате неке шансе да успијете у томе што радите.

Материјалне ствари дођу и прођу, оно што имамо на раменима и оно за шта стојимо као људи остаје заувијек. Трудим се да живим и да се понашам тако да моја породица никада не дође у ситуацију да се постиди било ког од мојих поступака, а да дјеци док одрастају будем најбољи могући примјер.

Мислим да би увијек и у свакој ситуацији требало третирати друге на начин на који би ти желио да будеш третиран да си у њиховој позицији – од тога како се обраћаш двогодишњем дјетету до тога како третираш инвеститоре, клијенте, партнере, запослене у компанији. Ако чинимо добре и исправне ствари када нико не гледа, сигуран сам да ће се на дуг рок све вишеструко вратити и да ћемо бити искрено срећни и испуњени.
Зашто су успеси Илона Маска инспиративни

– Мислим да је сигурно најзначајнији предузетник данашњице и као такав невјероватна инспирација младима. Он је неко ко улази у коштац са изузетно тешким проблемима. Ако погледате његове компаније, од ПаyПал-а, гдје је на неки начин кренуо против банкарског сектора са визијом да сав новац на свијету буде на ПаyПал-у, вјерујем да би то и остварио да није рано продао компанију. Након тога стижу Тесла, СпацеX. Неки ће рећи да Мерцедес, БМВ или ко већ могу такође да направе електричне аутомобиле, али мислим да се овај талас електрификације сигурно не би догодио бар за још две деценије у овом обиму да Илон са Теслом није направио тај почетни корак. Његов значај и допринос у овом тренду електрификације много је већи од самог резултата који Тесла као компанија може да направи, иако је Тесла много више од произвођача електричних аутомобила. Са СпацеX је поново направио приватну иницијативу за свемирско истраживање гдје је за невјероватно кратко вријеме успио оно што много веће компаније или владине агенције нису за деценије.

Илон Маск је примјер да неко ни из чега може да дође до таквих успјеха, са невјероватном, некад фанатичном, посвећеношћу. То је оно највриједније што Илон оставља иза себе. Његова биографија треба да буде лектира дјеци чим крену у средњу школу као најпозитивнији пример, а посебно у овим нашим крајевима гдје нам заиста недостаје промоције позитивних вриједности и неких успјешних прича. Волио бих да дјеци постану узори предузетници, научници, ствараоци, и да почнемо да мијењамо овај искривљени систем вриједности у друштву.
Желим да направим полигон за развој људи и њихових потенцијала

– Пословно, имам жељу да од ХТЕЦ-а направимо глобално признату и успјешну технолошку компанију, полигон за развој свих људи који је чине и да заједно дођемо до нечега што је максимални професионални потенцијал свих нас, а шта је то, и даље вјероватно не знамо.

Мој генерално највећи циљ у животу је да будем најбољи супруг и најбољи отац мојим ћеркама, да мојој дјеци дам оно што сам добио од мојих родитеља, а то је безусловна љубав и подршка у свему што буду жељеле да раде у животу. На неки начин желим да им будем и узор и примјер како да навигавају кроз овај свет пун изазова.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО