Новосађанка Милица Ћирић корача кроз новинарство, у ком хлеб уме да буде и горак и сладак, а она је у њему изабрала баш најзагорелије парче, ако се тако може рећи за црну хроникуМилица Ћирић (лична архива)

Нови Сад – Слепа је, али то Милицу Ћирић није спречило да буде оно што воли. Она је новинарка иако делује незамисливо да се неко без вида, којим треба да гледа на свет око себе, може посветити овом послу. Ова тридесетдвогодишња Новосађанка доказује да је то могуће. Њен живот, новинарским речником казано, демантује такве десператне тезе, где оно што се изговори као „не могу” чешће удара на оно „нећу”. У свом раду ослања се на звук, глас и говор, користи савремене технологије и, како каже, не постоји ништа што може да гледа и чита особа која види, а да то не може и она.

Милица корача кроз новинарство у ком хлеб уме да буде и горак и сладак, а она је у њему изабрала баш загорело парче, ако се тако може рећи за црну хронику, која је сведок суровог и охолог света. Редовно извештава из новосадске палате правде, где док чека да се врата суднице отворе, стоји уз колеге који је понекад, руку подруку, доведу у зграду, али се поред ње ипак најчешће налази Рада, жена која јој је лични асистент.

„Највише волим црну хронику, због динамике и непредвидивости. Никад није досадно и увек има посла”, каже Милица Ћирић, која се окушала у штампаном новинарству, али каже да су њене љубави ТВ, онлајн портал и радио. Ангажована је на РТВ-у, на вебу, а од марта очекује радијску емисију хронике, жели да уведе и разговоре са адвокатима, тужиоцима и судијама.

Осим тога, када у Новом Саду пође по злу, шаље прилоге колеги и пријатељу Машану Лекићу, од кога је добила, каже, много помоћи. Размишља и о видео или аудио подкасту о другим темама.

„Пошто ће то многи питати, имам говорни програм који ми чита шта год да стиснем, и на лаптопу и на телефону. Активно користим и могу да читам новине, књиге, друштвене мреже, ’Нетфликс’, ’Јутјуб’, било шта”, наводи. Инвалидитет, како истиче, не сме да буде препрека за остварење сна. Људи као што је и она, напомиње, треба више да у јавности причају о томе како се живи са инвалидитетом, тако да их сви јасно чују, па планира да се више ангажује поводом серије таквих трибина у сарадњи са УНС-ом.

„Мислим да се људи боје да остваре свој сан. Одмах кажу да то неће моћи. Мој сан је новинарство. Не постоји немогуће, само је небо граница. Шта год пожелиш, ако се истински бориш за то, можеш и да оствариш”, каже Милица.

Наравно да је све лакше ако постоји нешто дара и карактера, а када је реч о новинарству, то је и отворен и радознао дух, али пре свега, како каже ова новинарка, човек мора да ради на себи, а она то чини.

„Волим да учим језике, занимају ме психологија и јога, тренирам пливање. Учим немачки језик, а почела сам и турски. Учила сам руски, завршила сам шпански, говорим енглески. Волим да сазнајем нове ствари. Врло је битно радити на себи да би напредовао у било чему”, наводи Милица.

Наставак прочитајте на ЛИНКУ