Драгана Керановић: Трен


Јурили су се…
Не зато што су хтели да се стигну,
Није циљ био да се нађу,
Већ је та неизвесност спајала неспојиво…
Али увек сване…
Сване то једно јутро,
Више ништа не буде исто,
Као нож кроз путер,
Као свила по сабљи,
Лагано, само једним удахом и издахом,
У пар речи, један поглед,
Као да их никад није ни било…
Можда у томе и јесте сав ужас и лепота,
Што у трену можеш да изгубиш
цео један живот,
Један свет, једну вечност…
Али исто така, тада, ту почиње
Нов живот, један Нови свет,
Једна нова вечност…
И траје.
Овај пут, заиста траје…


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО