Биљана Србљановић о Новаку: Могао је да не иде болестан међу децу, могао је да каже оцу да ућути…

У тренутку у ком пишем овај текст, још није познато шта ће бити са Ђоковићевим уласком у Аустралију и да ли ће ипак, упркос свима и свему, успети да наступи на тениском турниру или не…

…Али, како год парадоксално да звучи, у целом овом фијаску око Ђоковићевог учешћа на Аустралијан опену, најмање је важно његово учешће на Аустралијан опену.

Све што је претходило, што је уопште довело до овог инцидента, а затим и начин на који се правно процесуира, потом све реакције, медијски написи, спекулације, открића и “открића” могућих нерегуларности у званичним документима, сви испади његове породице, политичара, аустралијске и српске власти, Вучићеви твитови, мамине сузе, Новаково ћутање, женино тиховање, све заједно је уџбеничка студија случаја и још једна епохална пропуштена прилика да, као друштво, а уз минимум разумног понашања, схватимо шта је наш фундаментални проблем. Ми упорно одбијамо да прихватимо једну једноставну, баш онако просту, а темељну истину: Срби нису посебни. Просто нису. Исти су као и сви други, чак и најпосебнији међу нама, вреде исто колико и најнепосебнији било где на свету и то је просто тако.

То не значи да сви имамо иста знања, таленте, здравље, памет, способности у било ком смислу. Напротив, то само значи да неко генијално даровит, као људско биће не вреди више од тупавог медиокритета, и фала богу да је тако, а да закомпликујем ствар, одлично знам и кад није, јер, наравно да нисам тако наивна и слепа, да не видим да се читава планета распада управо због огромног јаза између једног процента оних који имају више моћи и богатства од остатка света, чиме су у могућности да се понашају као да су посебни, али то их не чини суштински таквим, какву год то моћ да имају. Али да не гњавим са новинском филозофијом јер сад није ни битно.

Оно што јесте битно је да сви нисмо Новак. И да, ако очекујемо да он по нечему заслужује другачији третман од целог једног континента (на који он, а не континент у њега, покушава да уђе) није ни чудо што се после питамо – како то да нас цео свет мрзи? Прво, свет нас не мрзи, јер смо небитни и понављам, нисмо ми Новак. Друго, ми мрзимо свет, јер мислимо да смо посебни, а да то нико други не схвата. Треће, свет не мрзи ни Новака, него се овај генијални спортиста током целе каријере упорно труди да га воле више, па се после љути што у томе не успева. На крају, у питању је ипак само тенис, врхунски спорт, огроман новац, милионске зараде и неограничен утицај за веома малу групу људи који своју моћ користе само за себе.

То да ли ће Новак (и са каквим успехом, након целог скандала) играти турнир, важно је само за њега и за бизнис Аустралијан опена, онда за зараде на тв преносима, за рекламне агенције и пласирање робе и уговора. За човечанство је буквално безначајно. Чак је и за Србију ирелевантно, осим што се показујемо у пословично бедном светлу.

И да наступи и да не наступи, нема никакве везе са “борбом за слободу”, са Ђоковићевим “супротстављањем тиранији”, са “бруком међународне заједнице” и са “борбом против ропства аустралијског народа”. Има искључиво везе са чињеницом да један од највећих спортиста свих времена сматра да је важнији од свих. Може да пропусти турнир, може да се вакцинише, може да се не вакцинише, па да га не приме, може да искористи јавну говорницу и каже у каквим условима живе прави притвореници аустралијских имиграционих власти, а не да тражи личног шефа и базен, згађен нивоом услуге у “заточеништву”, могао је и да дође три дана раније, па да седи у карантину прописано време, могао је да не иде болестан међу децу, па да после има проблем што се сумња да је заиста био болестан, могао је да каже оцу да ућути и да сам не износи јавно сумануте паранаучне ставове за које га нико ни не пита, могао је да се наљути и каже – нећете ме? Е, па одо’ ја. Све је ово могао, само да га ми, као друштво, нисмо убедили да се овим бори да докаже српску посебност. Да свет мора да се прилагоди њему-нама, а не обратно. Да он-ми вредимо више од свих.

Да су Надал или Федерер овако нешто урадили, спалили бисмо им амбасаде и ту нема дилеме. Али, ствар је у томе што они то не би урадили, јер не трпе нездрави национални притисак да се, пред сваки турнир, понашају као да иду у војску по пушку, а не да лупају лопту спортским инструментом. Новак, нажалост, није те среће. Притисак да нас “освети”, да докаже нашу посебност, нашу инфериорну супериорност, доводи га у овакве невоље. Само кад бисмо га оставили на миру, да ради оно што ради најбоље на свету, и да не очекујемо ништа друго, свима би било лакше. Ко зна, можда бисмо открили да га свет у ствари баш воли.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО