Сви сте чули за име Срђана Алексића. О њему су снимани филмови, улицама и трговима су давани називи… Прича о Требињцу који спасава свог комшију муслимана од разуларене хорде четника из ВРС обишла је свијет. Прича је срцепарајућа и стереотипна, таман толико да дјелује нерална. И јесте нереална.
Оно што Требиње, Република Српска и сви ми остали нисмо знали јесу имена оваквих див јунака.
Прочитајте овај чланак који смо преузели са фејсбук странице Војска Републике Српске.
Прочитајте, па реците нешто ако можете.

Тужна годишњица
На данашњи дан прије 27 година најмлађи борац Требињске бригаде Бобанске чете Александар Маслеша се уписао у бесмртне, када је након рањавања изгубио битку са овоземаљским животом и купио карту за незаборав.
Са само 16 година је ступио у Бобанску чету славног војводе Недељка Видаковића. Рањен је 27. септембра на брду Кисеру на Борачком језеру код Коњица од гранате, а преминуо је на ВМА у Београду 16. јануара 1995. Од исте гранате испаљене са непријатељских положаја су погинули војвода Недељко Видаковић, капетан Драган Слијепчевић и мајор Љубиша Поповић.
Александар Маслеша од оца Драге и мајке Љубице рођен је 17. августа 1976. године у Дубровнику.
Дика требињиског ратишта, борац без мане, био је џудиста који је иза себе имао пет појасева, велики број медаља и диплома. Ратни сукоби на простору бивше СФРЈ „доводе“ њега и његову породицу у град подно Леотара. У Требињу уписује Средњу угоститељску школу, јер је у то вријеме једино било мјеста у њој. Као дијете је показивао велико интересовање за војску. У августу мјесецу 1993. са 16 година добровољно је приступио Бобанској чети. Исте године је лакше рањен на Рочиштима изнад Пољица (Попово Поље). 11. октобра 1994. добија позив да се јави у Војску Републике Српске у Хан Пијесак. Након позива Александар је био страшно љут и разочаран, јер је он већ неко вријеме био на првим линијама ратишта. Војвода Неђо Видаковић му је дао одсуство, како би се припремио за војску и Маслеша одлази из Требиња код своје бабе на планину у Црну Гору. Тамо је преко радија чуо да је његов пријатељ Јово Колак погинуо. Пјешке силази са планине до Никшића и ауто-стопом долази Јову на сахрану. У исто вријеме Бобанска чета се спремала да иде и преузме положаје на Борцима повише Коњица. Александар се придружује њима и крећу 20. септембра 1994.
„НЕ ИДИ ПРЕД КАСАРНУ! ИДЕМ СА ЊИМА И БИЋЕ ШТА БУДЕ.“
Рекао је тада Ацо својој мајци. Она није отишла пред касарну и не слутећи да ће то бити посљедњи Ацин одлазак на ратиште.
Приликом пада гранате војвода Неђо се бацио преко Аце и исти гелер је војводу усмртио а Ацу тешко ранио. Хитно је пребачен за Подгорицу. Операцију која је трајала шест сати урадио је др Ломпар. Након 16 дана колико је био у коми, Ацо се пробудио. Операција је успјешно извршена и била је само једна у низу. Пошто је остао без ока, почетком децембра пребачен је на ВМА у Београд да би му се урадила естетска операција. На ВМА су му урађене још три операције. Након треће стање му се погоршало и након 111 дана борбе за живот по болницама од Требиња, Подгорице до Београда Александар Маслеша је преминуо.
Његови преживјели саборци памте га по храбрости и ријешености да школску клупу, књиге и оловке замијени пушком и стане у одбрану Отаџбине и свог народа.
У спомен и знак сјећања на најмлађег погинулог борца и истинског хероја Дучићевог града, општина Требиње је у насељу Брегови у Требињу подигла споменик Александру Маслеши. Стадион малих спортова у Бреговима такође носи његово име, а у његову част код стадиона ФКЛ „Полице“ је урађен мурал са његовим ликом. О Александру Маслеши снимљен је и Документарни филм аутора Небојше Колака. Филм је добио специјалну награду на фестивалу РЕСТ ФЕСТ одржаном у КЦ Чукарица у Београду.
СЛАВА ХЕРОЈУ!
У Требињу помињу и сада
Див јунака Дучићевог града,
И сад тамо прича кућа свака
За Маслешу, ратника дјечака.
(Припремио Милош Вук Божић)

Деспотовина