Морам признати да су временом прилике да одговарам на слична питања постале знатно рјеђе јер, осим емотивне и практичне вриједности, Сарајево за мене одавно није референтна тачка којој бих одговарао на питања, нити ме много интересује чак и то како неко тамо замишља мој живот овдје

Пише: о. Дарко Ристов Ђого

Нисам једном приликом одговарао на некултурна и непримјерена питања од стране људи којих се она у суштини и не тичу („zašto se pravoslavna crkva u Bosni i Hercegov`ni zove Srpska Pravoslavna Crkva?“) и слично.

Морам признати да су временом прилике да одговарам на слична питања постале знатно рјеђе јер, осим емотивне и практичне вриједности, Сарајево за мене одавно није референтна тачка којој бих одговарао на питања, нити ме много интересује чак и то како неко тамо замишља мој живот овдје. Познанства су се прекидала, тв станице све рјеђе јављале – и хвала им на томе – разишли смо се углавном јер све што ја имам да кажем тамо ријетко ко жели да чује а и мене уопште не интересује чак ни та посесивна заинтересованост Сарајева за све од Пала на даље. Више ме занима шта се дешава у Никшићу и Нишу него тамо.
А ако се можда питате зашто је тако, само погледајте коментаре људи – углавном насљедника Дрезденске платформе – на долазак Патријарха српског Порфирија и Митрополита црногорско-приморског Јоаникија, иначе заиста дивних и великих и мирољубивих али стамених људи у Бању Луку.

Тамо гдје је љубав према своме српском народу, Отаџбини, Цркви, прецима и потомцима по себи непожељна, пропраћена мржњом и шкрипом зуба, јасне су двије ствари: шта год да кажемо, нећемо се разумијети и: Српска уз коју стоје Србија и српски народ Црне Горе једини је гарант да саморазумљива мржња неће добити облике које је добијала раније те ће остати само немоћна реакција оних које било шта српско провоцира по себи.