Љубав и мржња

Није било тако давно да се не знају чињенице и да не постоје свједоци: Република Српска проглашена је 9. јануара 1992, прије почетка оружаних сукоба у БиХ. Војска Републике Српске је посљедња формирана војна формација у БиХ, након ХВО и тзв. Армије РБиХ. Прва жртва у БиХ био је Србин, Никола Гардовић. Први покољ у БиХ био је над Србима у Сијековцу.

Аутор: Слободан Попадић/Српскаинфо

Толико о томе ко је желио да напада, а ко да се брани.

Република Српска је током цијелог ратног периода имала три основна обиљежја државе: територију, становништво и ефективну власт над свим на тој територији. Истина, до краја рата није добила званично међународно признање, али су њени представници учествовали у преговорима, а у Дејтону је потписала све анексе Мировног споразума, као једна од страна. Ако нешто није постојало, с ким сте потписивали споразум који је Републику Српску верификовао као један од два ентитета у БиХ, са високим степеном аутономије?

Све ово зна свако у БиХ, али сваки пут када дође 9. јануар сви се праве глуви и луди, чињенице се газе, а ирационално потече сарајевским венама.

Нико не спори да у одбрани Српске нису чињени злочини. Али, сви знамо да не постоји Србин који није осумњичен, оптужен или осуђен само ако је некога попријеко погледао у рату. И нека је осуђен, нема изговора за злочине! Међутим, то ником не даје за право да цијелу Републику назива геноцидном, подсвјесно мислећи на цијели српски народ на овим просторима. Српска је настала као воља њеног народа, да му се не понови Јасеновац, Гаравице, Крагујевац, Стари Брод… а мржња коју ових дана осјећамо од политичких представника најбројнијег народа најбољи је доказ да су творци и браниоци Републике били визионари.

Хвала им!
Не можете натјерати некога да промијени датум свог рођендана само зато што се неком не свиђа. Уставни суд БиХ покушао је да уради управо то, проглашавајући 9. јануар неуставним. Наравно, пси лају – вјетар носи. Јучерашња свечаност широм Српске најбоље показује јаловост политике страних и неких домаћих судија.

У вишенационалној заједници, каква је БиХ, морате много тога да прогутате, а не само да намећете један став као званичан. Бањалука се није ни почешала када је СДП довела 500 званица да у њој прославе Дан државности БиХ, иако га не признаје. Истовремено, из Сарајева је стигла одбијеница на захтјев да у главном граду БиХ буде прослављен Дан Републике Српске.

Толико о томе ко је мултиетничан и толерантан, ко почива на љубави, а ко на мржњи.