Тамни облак, који се са запада надвио над РС, најављује невријеме.
Тридесет година постојања обиљежила је Република Српска (РС) под санкцијама које су САД увеле Милораду Додику, као њеној политичкој персонификацији. Није то било згодно вријеме за прангијање и велике ријечи! Тамни облак, који се са запада надвио над РС, најављује невријеме.

Умјесто да је за тридесет година економски, демографски и политички ојачала, РС је постала зона сумрака. Огрезла у корупцији и криминалу, економски осиромашена, опустошена и опљачкана, постала је простор из кога се одлази главом преко свијета. У политичком смислу прокажена и презрена, окренула је против себе пола свијета, а својим пријатељима и заштитницима, Русији и Кини, постала камен о врату и тешко бреме на плећима.

Има много разлога због којих би слављеници требало да буду забринути. Додиков наум да се у таквим околностима политички осамостаљује наилази на осуде из свјетских центара моћи. За сваког ко се иоле у политику разумије, Додикова политичка оријентација захтијева снажну дипломатску офанзиву и јасну и јаку међународну подршку. Пред кога изаћи и како разговарати? Каква подршка и помоћ могу за Додикову идеју доћи из Русије и Кине, које и саме имају озбиљне политичке проблеме. Да ли ће тај посао са моћним свјетским играчима моћи да обави сам Милорад Додик?

Како га је до сада обављао, тешко да може!

У дипломатској историји Срба остало је записано упутство Милоша Обреновића српском преговарачу Петру Ичку пред одлазак у Цариград. Овако је Милош савјетовао свог изасланика: „Пази добро Петре, кад будеш тамо пред султаном. Да се курчиш бре, да виде Турци да Србија није мачији кашаљ. Не могу они да раде како они хоће. Али Петре, добро води рачуна. Ако на твоје курчење почне и султан да се курчи, е… ти Петре одма да откурчиш, јер је Србија ипак мала земља. И да знаш – султан је слаб на паре и на мушко дупе, а ми пара немамо да ти дамо.“

Нису сви српски владари имали Милошеву мудрост и смисао за дипломатску борбу. Радије су потезали топуз и сабљу, страдајући на бојиштима за царство небеско. То им је доносило епску славу, али народу само трагедији и никакво добро. Истина, било је и оних који су преговорима, удадбама и женидбама знали да граде пријатељства и шире границе свог царства, али њих епски рапсоди нису опјевали.

Кратко подсјећање на дипломатску историју Срба тешко ће нам помоћи да схватимо куда нас води политика Милорада Додика. Нема сумње да је Додик обиљежио 2021. годину као најнегативнија политичка личност у Европи. За собом је затворио сва врата моћних држава запада. Све су прилике да ће уложити сву своју памет да то буде и у 2022. години. С ким ће преговарати и чију подршку ће добити?

Није се Милорад Додик ни једног трена потрудио да у политици покаже бар мало мудрости и дипломатског талента. Његова политика је била политика набуситости, надмености и најпримитивнијег вријеђања. Готово да у историји политике нема примјера тако разузданог примитивизма и јавне бахатости. Довољно је сјетити се увреда упућених бившим високим представницима Педију Ешдауну и Валентину Инцку. Частио је Додик увредама све редом, од државника до новинара. На удару су свакодневно били његови политички противници. Са нескривеним ниподаштавањем о њима је говорио као издајницима народа, страним плаћеницима, криминалцима и лажовима. Његов народ били су само чланови његове политичке партије. Све остале је пљувао, шутао и вријеђао.

Начин на који Додик говори о људима није питање политичког стила, није одраз спонтаности, није реторичка фигуративност, није маркетиншка форма која доноси политичку корист, није несмотрена изазвана реакција. Прије би се рекло да се ради о дијагнози произашлој из карактера. Просто, Додик не умије са људима! Хипертрофија сопственог ја (Јунг!) не дозвољавала му да успоставља односе поштовања, уважавања и сарадње са саговорником. На истој матрици он комуницира са ђилкошима и са колегама из политике, државне структуре и међународним званичницима.

Кад Додик каже Ескобару „јебе ми се за твоје санкције“, онда то није ништа друго него простаклук достојан презира. Тешко је разумјети потребу да се са саговорником на државничком нивоу разговара на такав начин. Тако се не улази у културну историју. Сутра ће Ескобар и остали Додикови саговорници о томе оставити траг у својим дипломатским извјештајима или мемоарима које ће неко једног дана проучавати и о Додику исписивати најмрачније странице.

Додик заборавља да га у дијалогу са званичним представницима држава обавезује протокол пристојности, јер разговара као државник који представља народ. Народ жели да види да га представљају најбољи и најумнији људи, а не простаци и комедијанти који се спрдају и кревеље омаловажавајући и вријеђајући саговорнике. Може се о саговорницима највишег ранга мислити најгоре, али се најгоре не треба јавно препричавати. Подсмијевати се и спрдати са саговорницима на државном нивоу је биједно политичко трачарење којим се засмијава примитивна руља. Пристојни људи се тога стиде. Нико разуман не би пожелио таквог представника у политици.

Са својим примитивним вокабуларом и неотесаним политичким стилом, Додик вријеђа и понижава српски народ. Његова ароганција и задртост постају нови оквир за стереотип о Србима као политички незрелом, лудом и примитивном народу. А постају и лош примјер који ће млади и надобудни политичари слиједити и опонашати. Виђели смо уочи прославе годишњице у неколико градова срамна клерофашистичка дивљања. Је ли то пут који се трасира за будућност РС? Зашто се Додик труди да се тај стереотип одржава и српском народу наноси немјерљиву штету?

Додик је саговорнике сличне себи проналазио у политичким групацијама крајње десничарске оријентације (Монти, Краус, Штрахе, Орбан), спајајући политички неспојиво – странке европске социјалдемократије и десничарске популистичке и конзервативне оријентације. Хватајући се у коло маргиналних, радио је на своју штету и губио међународни углед.

Политичко поигравање са бојкотом државних институција и причом о враћању пренесених надлежности, Милорад Додик је заколутао други круг међународних санкција са посљедицама које ће још више уназадити политичку позицију и економски положај РС. У овако озбиљној међународној политичкој ситуацији то ђелује застрашујуће. Такво поигравање са свјетским моћницима још се није виђело у овом свијету разноврсних неправди. Политике и политички лидери могу се, и требају, оспоравати пристојним језиком и тоном, а не спрдњом и увредама. Додик, просто, има потребу да примитивизмом избије у први план да би освијетлио своју политичку безначајност, не размишљајући какве то политичке и државничке посљедице може имати. Често се питам шта о Додиковим политичким лупинзима мисле они који покушавају политичке интересе РС уградити у своје међународне политике!? Путин и Лавров, на примјер!

Додиков политичка игроказ све више личи на руски рулет – смртоносну игру са експлозивним политичким пуњењем од којег би најприје он могао страдати. За утјеху, то би му могло дати ореол жртве новог свјетског поретка и сврстати га у ред опјеваних српских јунака који чекају ред за канонизацију. Није мало за учињено ништа!

Када би блаженопочивши Милош могао данас да савјетује Додика, рекао би му: „Милораде, доста си се курчио, бре. Одма’ да откурчиш. Није вријеме за то што чиниш. Ко ће да те призна? Мали сте, Милораде, не зна се за вас. И немој да правиш проблеме Србији и браћи Русима. Има Србија превише својих проблема. Имају и Руси много проблема. Њима је брига Украјина, Казахстан, Сирија…ко ће да мисли на твоју Републику Српску? Примири се, Милораде. Све има своје вријеме, постоји вријеме када се сије и вријеме када се жање. Јачај институције. И разговарај са народом, народ воли да га се пита. Чувај народ и не узимај од народа. Ако хоћеш ти да имаш, мора и народ да има. Народ и институције су сила. И шаљи мудре људе у свијет да раде за државу. Не шаљи незналице и лопове, главе ће ти доћи. Не можеш без свијета, Милораде. Са Бошњацима и Хрватима увијек добро, на кољенима ако треба. Они су ти важнији од Америке. Добар комшија ти је најбољи савезник. Од непријатеља прави пријатеље, то су твоје побједе. Не прави од пријатеља непријатеље. Не бацај паре по свијету, дај комшији ако имаш. Све што даш, вратиће ти се. И држи се закона. Не дај да се закон крши. Ако народ поштује закон, поштоваће и тебе. Ако ти не поштујеш закон, ни народ тебе неће поштовати. Сам ћеш себе осудити. А биће да си се о законе сагријешио, црни Милораде.“

БУКА