Ти си сан Његошев и мука Зимоњића, војводе и сина му светитеља, јунака и мученика, и посљедњи савјет Краља Петра Ослободиоца. Ти си Александрова мисао послије посљедње мисли

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Већ дуго, некако, размишљам шта да ти пишем о трећој деценији, рођена.
Никада ми ниси била апстракција, никада прости скуп „институција“, никада само „држава“ јер и држава има разних.
Никад без лица, и кад ме болиш и кад ти се бескрајно радујем.
Ти си онај стећак крај олтара, ти си завјет Влађа Бијелића и радосна вијест ва Христа Бога благовјерног краља Стефана Твртка да смо побиједили јер смо били на попришту косовскоме.
Ти си проклетство онога који се постиди вјере и светиње: Чловече тако да ниѥси проклеть нетикаи у ме.
Людие и народи, тако да ниѥсте проклети – нетикаите у нас.
Ти си васкрснуће посљедњих уздаха свијета хришћанскога што се бацао о хриди твојих градова, од 1459.до 1485, да не дочека ропство иноплеменика Агарена, ти и си посљедњи залог у Дубровнику старе господе и краљева Немањића и Котроманића, Павловића и Милорадовића, и велможе и себра, вјера „госпоцька“ и чежња влашка. Ти си златом везена свила на којој госпе везу молитве и завјете – ако их уклони Господ и Пресвета Мати Његова од ове напасти, да ће дати све своје. Или бар ако опет слободу васпостави…
Ти си моје крстолико и бијело знамење још непостављено „асе лежи ва Христа Господа…“ када пођем Њему.
Ти си сан Његошев и мука Зимоњића, војводе и сина му светитеља, јунака и мученика, и посљедњи савјет Краља Петра Ослободиоца. Ти си Александрова мисао послије посљедње мисли. Ти си Отачаства западна страна, док се опомињемо још западнијих крајева. Ти си живот једног народа, ти си Солунски фронт на коме нисам био, ти си херцеговачка Грачаница коју када гледаш – слутиш Христа изнад Требиња и душа се отима Косову и све ти говори: иди на Косово, тамо ти је извор и судбина!
Ти си други назив за збјег свега народа који се стољећима мразоа да би се у тебе коначно збјежао. Ти си кости Мирјанине из Илиџе и Споменка дивјунака Гостића и њихове породице небивале и дјеца нерођена. Ти си сан недосањани оних из Јошанице и Кравице
Ти си браћа моја. Овај мој рођени, Марко, што га нису могли ни поткупити, ни уплашити. Сестра Вања, што је оног дана када је одстајала сахрану Младеновом оцу и своме свекру, као и претходних седам, дошла да ме лијечи пажњом, колико лијековима. Брат мој Бојан, кога у пола ноћи зовем да ми помогне и он долази. Ти си оно најбоље у нама, које још има снаге да сјајни у магли ситних шићарџија и тендераша. Ти си богаство славскога ручка, радост оскупљања, ти си наша снага са којом стојимо над одром кад се срце цијепа, ти си Христова рука блага којом нам се срце ушива кад прокрвари од живота и одласка највољенијих људи. Ти си бол и потмули одјек бола, ти си радост свише бола и живот народа који је умирати свик`о.
Ти си снијег онај из Рајкове пјесме и из његове и наше судбине, ти си шумске јагоде у којима све наше почима. Ти си ми, са свим што никако да исправимо у животу и карактеру, ти си ми са свиме због чега нас Господ тражи мимо све овце из свога стада. Ти си Господња потрага за нама и наша за Њим. Ти си оне играчке што нам их је Ристо обећао купити и никада није. Ти си наш заборав од сваког Ристовог пријатеља и наша непоколебљивост да из тебе не одемо.
Ти си Јеленина утроба која царски рађа, замлађује и воли. Ти си моја жена: и даље способна да четвро дјеце носиш уз себе када је отац на литијама и по путевима Отачаства, ти си упорно прибјежиште и кров и топла погача направљена у пет сати да би је дјеца појела у седам. Ти си хиљаду непроспаваних ноћи, уз молитву и бригу и топломјер. Над књигом и пеглом.
Ти си обећање да нећу ћутати: да ћу ујутро погледати оштрим оком себе, прије него што уопште погледам горе ка Спасу Благоме. Обећање да нећу заћутати ни кад видим да се на твоме јарболу запатила рђа, да изједе оно што спаја крвљу натопљено тло и крвљу натопљену заставу, њено плаветнило мора и неба, бјелину снијега слободних гора. Ти си одлучност моја да нећу одустати, да ћу остати овдје. Ти си онај траг Смисла кад ме диктатура стварности сломи и наизглед обесмисли све, ти си напор да устанем када се чини да је остало још само да се легне. Ти си борба са собом, па са сваким другим.
Српска земљо моја, ево се први дан Христова рождества примиче Сабору Пресвете Богородице. Ето је и слава краљева наших. Слава твоја и моја. Гледа нас Свети Стефан.

Преузето са ИН4С