„Обећај ми да нећеш плакати“, гледао ме равно у очи тражећи тачан одговор. „Нећу плакати, буди сигуран. Ма ја ни не плачем, а нећу ни због те дјеце“, била сам увјерљива и њему и себи.
Непуно пет минута касније стајали смо на граници (гле апсурда) Србије са Косовом, гдје су се међусобно препирали полицајци и цариници. Било је јасно да се међу истима препиру Срби и Шиптари. Са десне стране стајао је натпис „Косово“, и већ неке мени непознате ријечи. Размишљам како је уопште дошло до тога. Једно ауто прошло је поред нашег и зауставило се са стране. Из њега је изашао млад момак и по директиви граничног полицајца прелијепио је грб и скраћени назив Србије на својим таблицама. За мене шок. Нисам била спремна на ово. Видно узнемирена помислила сам да изађем из аута и упитам зашто то морају да раде, иако врло добро могла сам да разумијем све, но не и да прихватим.
Тек после биће ми јасно да много тога доле је непојмљиво, неприхватљиво и неразумно.
Када се приближавате српским мјестима, ако долазите из правца шиптарског дијела, тешко гдје ћете моћи да видите смјернице за мјеста која тражите. Хоћете али ако наслутите да би то могло бити то и окренете главу да прочитате натпис са супротне стране, тј.из правца српског дијела. Дакле, шиптари су углавном поскидали ознаке који говоре да управо ту почиње неко српско мјесто.
На много мјеста стајаће озлоглашено „UČK“, кроз Приштину на све стране та иста слова горе и свијетле а са великог солитера поздравиће вас Бил Клинтон и минијатура (од неколико метара) кипа слободе.
На сваком ћошку захвалност дијаспори.
Са лијеве стране, идући према Грачаници, стајаће Косово поље, са десне Турбе Муратово.
И нема натписа да ту ускоро почиње Грачаница али упркос томе сјај је одаје. Зидине су јој увезане у жице, на које чини се више нико ни не обраћа пажњу. Сви овдје знају да овим људима више нико ништа не може.
Причајући са кустосом манастира схватих да на Косову и Метохији остали су да живе најхрабрији на свијету, да нису то само оне славне приче из Боја на Косову, и да сви ми који смо за себе мислили да смо храбри овдје треба да дођемо и учимо о истом. Ови људи се своје земље не одричу. Кад их питаш шта бисте сутра они те гледају у невјерици. За њих не постоји никаква друга мисао осим да су ту и да бране оно што је њихово. А на литургији мајке са најмање троје дјеце. Троје, четверо и петеро. Грачаница, највећи природни прираштај у цијелој Србији, а вјерујем и свим овим нашим српским земљама. Наслоњена сам тијелом на фреску стару 700 година, Симонида последња жена краља Милутина. Присуствујем литургији на јубилеј 700 година од изградње Грачанице и 700 година упокојења краља. Изнад моје главе соба са једним малим прозором одакле је краљица, тада још увијек дијете, посматрала литургију.
У захвалност Богу јер су преживјели страдања деведесетих у овом манастиру се сваког јутра без изузетка служи света литургија.
Свети Игњатије 2.јануара, обавјештава Косовце да је Божићна радост већ почела и при уласку у цркву људи једни другима сретнивају овај празник. Дјевојачка слава моје мајке, коју сам ове године прескочила у ујчевини, по мени и за мене љепше није могла ни да се прослави, него овдје са овим људима, на овом светом мјесту.

Српска нит за дјецу Косова и Метохије.
Спаковали смо 310 пакетића и кренули.

Осојани, српска енклава, општина Исток, која припада Пећком округу.Ту је прије рата било 2450 Срба, а данас имао око 300-350 повратника. Испред школе дочекало нас је петнаестак дјеце. Кажу, укупно у школи их има 35. Кажу да су срећни и задовољни. Лијепо им је… „Лијепо нам је“, одзвања у мени.
До школе нас је довео сеоски пут поред гробља у жици, на самој граници између трошних кућа и огромних кућерди јасног неукуса црвени барјаци црних орлова.

Погледала сам у Марију којој су се низ лице слијевале сузе. Опет сам се зарекла да исте пустити нећу.

Гораждевац, мјесто гдје нас је дочекало 105 дјечака и дјевојчица, и млади момци 30-40 година, црквено-сеоски одбор. Ми кажемо Метохија а они нас исправљају Стара Црна Гора. Смију се и точе вино и ракију. Неописива је радост свих нас и нас што смо са њима и њих који нас дочекују. Не желимо отићи. Гораждевац нам је откровење. Тај дух ријетко гдје више може да се види. Позивају нас у госте по својим кућама, на више дана, на дружење и весеље. И заиста сви исто желимо. Овдје су чини се сви једно, и сви који дођу са њима су заједно.
На само неколико километара од њих је Пећ. Кажу нам да љути су на Србе из Пећи, 20.000 људи је могло да сачува тај град а они су само отишли. За то вријеме, од шиптара, у Гораждевац нико није смио ни да привири, јер они су чинили јаку заједницу, нису се дали. Данас од толико Срба у Пећи колико сам схватила живе двије жене. За једну нисам баш сигурна да ли би се српском могла звати. Српски језик се говори само у Пећкој патријаршији.

Пећка патријаршија, оставља без даха. На самом улазу Споменик природе Шам – дуд, црни дуд стар око 750 година.
У рукама држим два велика листа папира, у заглављу молитва, и исписана имена свих добротвора и имена чланова наших породица и пријатеља, на шта моји пријатељи окрећу очима негодујући да можда много је, а сестре кроз осмијех кажу: „А шта ћемо ми свакако да радимо него да молимо за вас?“, и објеручке прихватају папире на којима више ни за тачку мјеста нема.
Не одвајамо се од момака из Гораждевца. Уживају да нам показују оно на шта су поносни, љепоте природе, и нестварне цркве које су подизали њихови преци.

Даље настављамо, до Високих Дечана. На самом прилазу манастриском комплексу рампа и војници КФОР-а. На капији обавезна легитимација, одлагање докумената и могућ улазак само по четверо. Не желећи да се одвајамо говоримо, за хрватске војнике, веома разумљивим српским језиком како смо најављени код оца Петра. Пропуштају нас све заједно.
Чини ми се да на моменте нисам била свјесна гдје улазим. Сваки моменат, свако мјесто и сваки човјек је на мене остављао толики утисак да моје тијело и моја глава као да нису могли одједном да прерађују толике информације. А онда шок, на самом уласку у манастир, сјај који ме заслијепио вратио ме у свјесно стање. Налазила сам се на најљепшем мјесту које сам икада видјела. Какве сикстинске капеле, брандербуршке капије, и сви свјетски дворци…ништа ама баш ништа није оставило овакав утисак на мене. Ореоли су свијетлили на злато, а цијели фрескопис на лапис азули, чији је тадашњи килограм камена вриједио таман колико и килограм злата. Свјетлост је продирала кроз високо постављен прозор и падала на гроб свете Јелене, сестре Стефана Дечанског. Отац Петар крену први испред нас и цјелива гроб светог краља. Постројисмо се иза њега и једно по једно учињесмо исто. На питање одакле смо показасмо редом : Црна Гора, централна Србија, Република Спрска и наши домаћини Метохија. „Ми смо оче Душаново царство“, изговори један од нас. На то Душаново царство и на радостан осмијех оца Петра нама се отвори гроб краља Стефана и све до самог ћивота поскидаше са краља плахте, плочу и стаклени поклопац и приђосмо му опет, овај пут цјеливати га у руку. Погледала сам у чуду, сви су били пресрећни због истог. Кустос манастира нам рече да се сматрамо изузетно, изузетно почаствовани а ми смо сигурна сам сви до једног били баш то. Марија је узела моју руку и прислонила је на своје срце, лупало је као лудо. Размишљала сам колико нас до сада је цјеливало руку светог краља, колико јунака, витезова, жена, мајки, ћерки, монахиња…и ми сад после свих њих…каква част!
Вртила сам се дуго око себе, не могавши одвојити очи од зидова манастира ни уши од милог гласа човјека који нам је много тога за неко кратко вријеме желио рећи. А на самом излазу ми рече :“ Поздрави ми Билећу. Све што сам научио захвалан сам једном мом учитељу Моми Капору, и ако сам кога заволио кроз њега заволио сам ту вашу Билећу, иако ето никада тамо нисам ни отишао.“
Обећах му да ћу пренијети поздраве, а заузврат тражећи да и они поздраве игумана нашех херцеговца оца Саву.

Још нисам успјела да се авертим од свег овог догађаја у Дечанима, а већ смо морали да се опростимо са дивним људима из Гораждевца.

Из Дечана посласмо поздраве за монахиње у Ђаковицу, скромни допринос нашег друштва за највеће чуваре нашег православља. Двије сестре и једна искушеница годинама опстају у строгој изолацији. У мјесту Ђаковица постоји још само једна бака повратница, дакле четири жене чуварке, избројано на мање од пет прста једне руке.

Преко Ђаковице, 80 км даље, Призренском округу припада приградско насеље Ораховац у којем је 58 дјечака и дјевојчица до осмог разреда, и између 280-300 мјештана. Постоји запис да је 1405. године овај посјед поклоњен манастиру Хиландар на Светој Гори. Живот житеља Ораховца се свео на једну улицу, у којој се налази црква Успења Св. Богородице, која их чува од свих искушења и изазова. Необична веселост и енергија наше дјеца не одаје суморно вријеме под окупацијом. Камере на улици код нас изазивају језу. Они кажу: „Нека, то су нама наши Дечанци поставили, да нас бар мало заштите.“ Закључујем да нигдје не срећем толику веселост код дјеце као код њих. Излазим из аута и на први мој поглед према истим једна дјевојчица већ ми је улатјела у загрљај. Каже да је Теодора и да је јако срећна што сам ту. Не знам како да је пригрлим а да јој кажем у једној јединој реченици како сам и ја пресрећна јер сам са њом, али да ми не успијева тако лако објаснити као што је то лако њој. А она као да ме схвата па се одмакне, па се насмија и опет ми се залеће у загрљај још јачи од оног првог.
Крећем да плачем на игру и пјесму ове дјеце. И знам шта сам рекла и шта сам себи дала задатак али не успијевам суза сузу престиже. Одзвања ми у глави „Ораховцу башто рајска“. Испред мене дјевојчица црномањаста, лијепа као слика, насмијана на сав глас пјева да овдје ћу видјети само срећне људе који ми бескрајну љубав нуде. И знам то, али нешто је јаче од мене. Уочавам промјену и код ње. Загледала се дубоко у моје плачљиве очи и њене затим почињу да сузе.
Улазимо у цркву, како бисмо чули причу о страдању овог светог народа.
Замислите сада један велики кухињски сто за ручавање, и цријево за воду развучено кроз цркву. Е сад замислите мртве, исјечене, угљенисане, мучене, страдале, непрепознатљиве, чија тијела се полегну на тај сто па се испирају водом не би ли се назрела позната лица, или неки знакови.
Плачем, не престајем. Срамота ме је на једну, свештеника који нам преноси све то дрхтећи вилицом и сузним очима, срамота ме је своје слабости пред свим овим храбрим људима и оном дјецом у црквеном дворишту од којих допире радосна цика.
Остала сам сама у цркви и наслоњена главом на чудотворну икону Богородице молила сам само за дјецу Косова и Метохије, ништа за мене Господе, само за њих… Молим ти се…
А у истој општини, само четири километра даље, Велика Хоча, такође Хиландарски метох, и познато вино из времена цара Душана. Око 450-500 мјештана, међу којима је 85 најмлађих. Прије саме нато агресије, отмице су овдје биле свакодневница.
Остаће о њима забиљежено: „Живот Срба јесте претворен у бескрајну ноћ, али у њој и даље постоје, без обзира на то што зора можда неће сванути.“ (Хандке).
Стојимо испред цркве Светог Стефана и млади свештеник показује ми руком на небо:“ Ено тамо, оно је Паштрик, а запамтите ово небо, нигдје и никада љепше нећете моћи да видите.“
И заиста гледам нестварно румену боју која ми на моменте изазива дивљење, а опет на овом истом мјесту асоцира на крв и страдања и питам се има ли свему овоме краја или је све у бескрај као и ово небо, овдје, изнад Хоче.

Након свега овога, закључујем да о Косову можемо говорити тек понешто онда када одемо да свједочимо о животу ових људи.
Са сигурношћу тврдим да доле су остали да живе све сами Обилићи и Југовићи, цар Лазар и све саме Косовке дјевојке, мајке Југовића… доле је мјесто на које кад дођеш схватиш да ништа не знаш, и мјесто са кога креће да се учи.
Они за нас имају само једну једину поруку: „Дођите нам опет, и нека сваки од вас који је први пут дошао доведе следећи пут само још једног човјека било које нације, и било које вјероисповјести, да свједочи ову нашу причу, ми ћемо бити срећни.“
Ја преносим, а нама вјерујем да ово никако не би требало бити тешко испунити!
Дјеца Ораховца кажу: „Мир Божији!“
Ми кажемо: „Ваистину, и Амин!“.