Ако се кад нађеш на Планој и погледаш пут Кулине и Пећиновца, пусти поглед нека иде. Зауставиће се тамо гдје треба. Тамо гдје је најгушћа крошња храста, дријена и граба. Тамо гдје најјача зелена прелази у најњежнију. Таман ту на том прелазу из једне у другу, ту у том средишту је моја Леденица, моја колијевка.
Долина коју је сам Бог створио такву каква јесте, била нам је уточиште свима у врелим љетним данима. Једино си ту могао савладати врелину сунца, јер се мало кад успијевало пробити кроз густе крошње.

Била је јако пријатна, хладна. Зато су јој и дали име Леденица. Била је пуна од Видовдана, па до задње Госпе. И читаво Бабље љето би ми у њој пролазило.

У тој Леденици сам се родио. Дан мог рођења је падао тачно пет дана прије Светога Илије, па је тако најљепше мјесто за мој долазак на свијет била опет Леденица.

Леденицу су посебно вољели аге и бегови османлијски. По читав дан би у њој сеирили, а тек пред саму ноћ би се разишли. „Далеко им лијепа кућа“, рекао би отац када би им леђа угледао. Он никада није боравио у Леденици јер је по читав дан радио у пољу како би стекао урод за хак, кога је давао тим истим агама и беговима. Ма, ни мени их није било баш мило гледати, али сам им на моменте завидио. Имали су снагу и моћ. Гледао сам их и дивио им се.

„Само ти гледај у овај цимилет па ћеш добро проћи“, рекао би отац. Цимилет је био народ без икаквог реда и поштовања. Не знам што се отац љутио кад у овом времену ни ред, ни поштовање нису значили баш ништа.

У Леденици је било овако свакога дана…. до једнога. По радовима у пољу и по јачини сунца, мислим да је била близу Госпа. Тог дана аге и бегови су били посебно весели. Некада пред сами акшам, један од њих устаде, рашири руке и погледа у небо:

„Кунем се Алахом да ћу оборити кабо са главе ове Влахиње“, и извади кубуру.

Та Влахиња је била моја мајка, моја вила… Новкуша. Сви у селу су је тако звали. Бијаше кренула из тора пут колибе. Кабо пун млијека је носила на глави и сада је била главна мета једнога из реда цимилета који се заклео чак у Алаха. Стаде и погледа мене и брата…задњи пут. Кубура опали и погоди је у чело. Млијеко заједно са крвљу потече Леденицом.

„Шејнала“, чуо се глас највеселијег Турчина.

„Што се закле у Алаха, налет те било, кад не погоди у кабо?“, викали су остали.

Најстарији међу њима се окрену и погледа мене и брата.

„Јазук је. Куд ће ова сиротиња? Овога старијега одма’ шаљ’те аги Ризвану у Мостар. Нек’ види море ли у јањичаре.“

„Шејнала“, окренуше се сад сви према мени.

„Сретно ти било! Још си само данас Гаврило?“

Сви су били хаирли сем једнога, тога што је пуцао. Али не зато што је убио моју вилу, него зато што је промашио кабо, а заклео се у Алаха.

Крв се ледила у мојим жилама јер је сада морала пролазити нечијим другим тијелом. Постао сам неко други, нешто друго. А богами ни хајван… ни инсан више. Како год… то нешто је примило нову вјеру и постало врсни јањичар.

Постао сам јањичар, крвник властитог народа. Више нисам био Влах, православни сточар. Ако будем мудар, узнапредоваћу. Зар се нисам дивио њиховој моћи и успјесима?

У Бања Луци сам примио ислам, а потом се упутио у Врандучку капетанију. Мој дахија је био поносан на мене. Вјеровао је да ћу добити неку титулу јер никада никога нисам изневјерио. Никад никога… а себе, Новкушу, Тодора и Михајла… Леденицу?

Био сам јак, жилав. Пун снаге. Али, у души сам био чурук. Е, нема већих јада од тих. Моја душа је носила терет који се натоварио на њу оног дана када сам напустио Леденицу. Борио сам се са тим теретом јер са њим нисам могао ни аги, ни бегу, а камоли султану служити. Тражио сам власт над другима, а изгубио слободу сам над собом. У том лелујању сам се губио све више и више. Снаге ми је понестајало. Живио сам у паклу на земљи. У бунилу сам изговарао:“Моје име је Гаврило… Гаврило Тодорев“. Тада бих се сјетио ријечи Тодоревих: “Када ти се душа толико узнемири да њоме не можеш владати један дужи вакат, е онда је мораш Богу предати“. А моја је јадна душа немирна таман један вакат од четерес` година. А, коме ћу је Богу ја предати, Алаху или Исусу?

У периоду када је Силиктар -Али паша наредио укидање капетанија, а мало прије напада на Мостар, наиђох на столачку фалеталицу. Нисам их волио ни видјети, јер је отац говорио да из њих шејтани говоре… али застадох и пружих јој длан.

„Несретниче! Гледај да не умреш прије смрти“, рекла је. Истргох јој длан, дрско, а знао сам да је била у праву.

У касно прољеће се задесисмо у Црној Гори. Камен је мирисао на јаком сунцу и тај ме мирис врати у вакат од прије четерес година. Није далеко Леденица. Осјећао сам се боље. Како то фино намјести или Исус или Алах, па дође наредба да се обиђу агилуци Залом и Трусина. Тим путем се иде према Леденици.

Душа ми је поново уздрхтала. Као да је осјећала да иде на пут ка препороду. Идем да пронађем сам себе, тамо гдје сам се изгубио прилично давно. Мирис ливадског биља је пробудио у мени сваки осјећај, све оно што сам давно изгубио. Поново се осјећам инсаном.

Џематлије су јахале одлучно право, док сам се на Планој одвајао лијево. Ни аваза не би од њих. Схватили су да од мене немају никакве вајде више јер инсан са оваквом душом није могао служити ни аги, ни бегу, а камоли султану.

Радост је обузимала сваки дио мога тијела. Душа се смиривала полако. Осјећала је да смо се упутили ка правом мјесту. Таман кад сам био негдје између Плочина и Танковог дола, чух гласове из села. Можда ћу срести Михајла? Какав ли је сад? Или неког другог полубрата? Забога, је ли се Тодор поново женио? По старом православном обичају могао је оженити само удовицу, и то ако му фамилија одобри. Ко зна је ли му имао ко одобрити?

Ушао сам у Леденицу тихо. Западе ми за очи један цер који се издизао изнад најгушће и најзеленије траве, таман на сред Леденице. Разоткрих траву и под прстима осјетих камен, па опет камен. Додирујући се формира облик крста. Ово није ништа друго него Новкушин гроб. Онај ко не би умро природном смрћу не би се смио сахранити у гробље. То је исто био један од старих обичаја.

Сунце засија чудном свјетлошћу и заиста се проби кроз густу крошњу. Можда по први пут. Осјетих највећу топлину у свом животу. Стигао сам до циља. Мом лутању је дошао крај. Ја сам Гаврило, Гаврило Тодорев. Сазнао сам праву мјеру своју. Не више туђу. Губитак је само што је та мјера ситна, а добитак што не тражим више. Свијетом сам ишао, а не стизао, полазио, а не долазио. У Леденици сам се и родио и изгубио, али сам у тој истој Леденици све опет пронашао.

Смрт је стизала. Био сам пресрећан. Дочекао сам је. Нисам умро прије ње. Веле да нема већих јада но кад умреш прије смрти. И ја ти велим тако.

Сада сам био потпуно сигуран да ћу послије овога несретнога вакта своју душу предати Исусу. Помиловао сам крст на Новкушином гробу. Осјетио сам да ћемо за моменат бити поново заједно… у Леденици, у мојој колијевци, у мом гробу. У Леденици која је по први пут била пуна необичне топлине… А моја душа више није била сушна.