(ВИДЕО) ПРИЧА КАО ЖИВОТНА ЛЕКЦИЈА: Монах из Ковиља припитомио вука

ИЗА окуке, у самом подножју Јавора, двадесет пет километара од Ивањице, онде где, с десне стране, стрмина води право у речицу Носницу, приљубљен уз стену, стиснуо се манастир. Обновљен и бео, са широким путем од ситног камена, чудесно се стопио с мокром земљом и прљавожутом јесењом бојом шуме.
И тада, на том путу који води право ка жутим вратима манастирског конака, човек одједном осети неки необичан мир. Као да га је онај корак иза кривине и призор који му се указао одвео у неки други свет. Само хук планинске речице подсећа да време овде није стало, док се нека непојмљива енергија шири с литица оденутих прастарим стаблима и небом које, као нека плава капа, стоји изнад све ове скривене и неочекиване лепоте.

„Ето, то је манастир Ковиље,“ каже наш возач Аца који нас је општинском „ладом” из Ивањице довезао овамо.

С пута пуца поглед на малу зараван у долини и неколико кућа раштрканих по ободу шуме.
Уз стрмину се журно пење човек у монашкој одори. Опазио нас је и маше руком. То је отац Амвросије, игуман манастира Ковиље, и, за сада, једини калуђер. За њим с лакоћом каска велика сива вучица, коју је он одгајио и припитомио. Због њих смо и дошли у Ковиље. Да откријемо шта је то што може да зближи смерног калуђера и крволочну звер.

„Помаже Бог,“ поздравља нас с осмехом задихани калуђер, док нас је вучица само хладно осмотрила и заобишла у широком луку, пронашавши себи сигурну осматрачницу на једној стени изнад пута, не скидајући поглед с оца Амвросија.

На његов позив, ипак, силази са стене. Он је милује руком, а она, као најумиљатији пас, покушава да му узврати нежност тихим цвиљењем и брзим „пољупцима” у браду. Онда су се мало играли, па заједно завијали ка шуми, да би на крају прошли кроз манстирска врата и ушли у двориште.

„Пре нешто више од шест месеци донели су ми је неки људи и оставили,“ прича отац Амвросије, док седимо на клупи испред новог конака.

„Нити знам ко су, ни где су је нашли, нити зашто су је мени донели. Имала је једва петнаест дана. Тек је прогледала. И ја сам је хранио. На свака четири сата. Брисао и чистио за њом. А ево је данас. Велика и лепа вучица. Дао сам јој име Алфа.“

Док отац Амвросије прича, Алфа је опет изабрала безбедну стену да мотри на придошлице.

„Са животињама не сме бити преваре,“ објашњава нам игуман, двадесетосмогодишњи отац Амвросије, родом из Ариља, који је у двадесетој години одлучио да живот посвети Богу.

„Оне то одмах осете у твом срцу. Једино чистота и искреност те љубави у стању су да сруше границу страха и неповерења и да од вука направе питомо створење. А у то се свакодневно уверавам. Алфа и ја сваког дана шетамо шумом. Потпуно сами. И тада осећам невероватну хармонију у себи. Погледајте је каква је то лепа вучица. А била је као играчка. Хранио сам је млевеном пилетином, а сада једе и кости које добијам из кланице.“

Тада је, каже, стрепео за Алфин живот.

„Имала је три месеца када је поскок ујео за врат. Мене није, али њу јесте. Била је сва отечена. Ево, погледајте…“

Показује снимак начињен мобилним телефоном, где се Алфи види велики оток на врату.

„Нисам знао шта ћу,“ – наставља. „Ујед поскока је смртоносан, а Алфа је још била штене. На крају се сама изборила за живот. Нашла је неку даску из које је вирио ексер и ударала се о њу, док ексером није пробушила тај оток, из кога је исцурео отровни гној. Три дана је после тога само лежала. А онда се опоравила и устала.“

У мобилном телефону отац Амвросије чува и остале своје љубимце.

„Имао сам гаврана, сокола, лисицу, вучјака…“ показује нам призоре са животињама из свог монашког живота.

„Све сам их пустио сем вучјака кога сам поклонио једном пријатељу. Ту сцену да сте могли да видите, кад лисица, пас вучјак, вук и ја шетамо заједно шумом. И сви су слободни и нико никог не дира. Када се после тако дуге шетње вратимо, свима је душа у носу од умора, само се Алфа још игра и трчи по дворишту.“

Љубимац оца Амвросија је и сури орао. И он је овековечен мобилним телефоном.

„У зору, још у само свитање, када га позовем, он се јави кликтањем и долети однекуд изнад шуме,“ прича млади калуђер. „Кад слети, дам му да једе, помазим га и он опет одлети. Али, Алфа је нешто посебно.“

Отац Амвросије је опет зове да дође. И вук се, као најпослушнији пас, упркос страху и неповерењу према непознатим дошљацима, истог часа одазвао позиву. Обоје су се, као нека безбрижна деца, играли и јурили по дворишту. Алфа је дозвољавала свом пријатељу да је ухвати за њушку, да је зграби с леђа и подигне, да је обара на земљу, ниједним гестом не показавши да јој та игра не прија и да ће из ње избити вучја нарав.

„Често ме људи питају,“ каже кад се добро изморио с Алфом. „Како је учим да буде питома? А ја им одговарам: не учим ја њу, већ учим од ње.“

„Она припитомљава мене. Јер, њена љубав према мени је искрена и безрезервна. Кад имам неког посла, затворим је у бокс и хоћу да радим, а она цвили и гледа ме. И ја схватим да то што мислим да је најважније – није. Јер, од љубави нема важније ствари. И тада полако почнеш да схваташ како те вук учи жртви, праштању, поверењу и љубави.

За оно што градиш и ствараш мораш се жртвовати. А ми хоћемо све то да прескочимо. Жртвовање нам није ни у срцу ни у мислима. Хоћемо све без жртве. Е, ја се од Алфе учим жртвовању. Дубоко сам уверен да само лепота и љубав могу данас да спасу свет. Она ми то свакога дана доказује. Свет је претрпан многим тајнама које притискају човека. И он проживи цео свој век у знаку питања тражећи одговоре. Неки од тих одговора се не могу докучити умом. И ја сам овде зато да пробам те тајне да откријем. Знам је да пут љубави једини прави пут. Јер не може се све у животу решавати математиком и логиком. Треба веровати и хемији. Ту хемију учим од Алфе.“

Приближавањем мрака Алфа иде у свој бокс. Заједно силазе стрмом стазом. Отац Амвросије је не оставља ноћу у шуми саму. Може да уђе неком у двориште, појури козе или кокошке, уплаши људе.

Тек када је ушла у бокс, из велике гомиле дрва пред шталом искочио је велики мрки зец и дотрчава до самих игуманових ногу.

„Живи ту у гомили дрва и кад год прођем истрчи да га помазим,“ објашњава калуђер.

Да ли га Алфа јури? Наравно. Али зец је, за сада, увек за метар бржи да утекне у сигурност свог склоништа.

Али, изненађењима ту није био крај. Отац Амвросије је из куће изнео и велику плаву ару, прелепог папагаја, који се одмах сместио у његово наручје и, као неко дете, својим великим и снажним кљуном му нежно чупкао браду и нос. Уз оно што има и оно што је пустио на слободу, отац Амвросије је, уствари, власник једног необичног зоолошког врта у слободи, без кавеза, на бази обостране љубави, где сви сами бирају хоће ли и докле остати заједно.

Опраштајући се са Алфом до сутрашњег дана, отац Амвросије нам је рекао.

„Сви ми кажу да вук длаку мења, али ћуд никако. И да ће Алфа кад-тад отићи у шуму, међу вукове. А ја им кажем да она може да промени навике, па и понашање, али љубав према мени, сигуран сам, неће никада.“

Када смо напушутали Ковиље, узалуд смо тражили одговор на питање како две најплашљивије и најнеповерљивије животиње шуме, вук и зец, опстају један поред другог?

Је ли то та безрезервна љубав о којој је говорио отац Амвросије или хемија која не може да се докучи умом.

Или је, можда, реч и о једном и о другом?

(Курир Стил)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО