Село Кравица код Братунца симбол је патње српског народа у Подрињу и читавој источној Босни и Херцеговини. Ово село је широм региона све до данас остало препознатљиво по великој трагедији коју је доживело у оба рата и (1941-1945) и (1992-1995). Ране мештана никада нису зацелиле, а на овом подручју нема куће која некога није изгубила. Многе породице заувек су угашена, многа огњишта више не постоје, бројни српски засеоци збрисани су са мапе…

Можда је најбољи пример који илуструје сву патњу Срба овог краја, управо случај Српкиње Госпаве Јовановић којој су муслимански екстремисти у оба рата убили преко стотину чланова ближе и шире родбине. Остала је без два сина, мајке, баке, осморо малолетне браће и сестара, ујака, стричева, тетака….

Те 1942. године, само захваљујући случајности што је, десетак минута раније, мајка послала да са оближње чесме донесе воде у кућу, Госпава Јовановић, тада шеснаестогодишња девојка, преживела је масакр своје породице у Кравици код Братунца. Док је она била код чесме и точила воду, муслимански екстремисти упали су у село и починили прави покољ цивилног становништва. Запалили су јој дом, а потом измасакрирали осморо малолетне браће и сестара, мајку и тешко покретну баку. Најмлађа сестра била је беба стара тек неколико месеци која је убијена у колевци! У истом покољу убијени су јој бројни рођаци, стричеви, стрине, тетке, неке су биле и у поодмаклој трудноћи. Упркос ратној трагедији и тешком детињству и одрастању које су обележили сиромаштво и оскудица, Госпава је успела да се подигне из пепела, заснује своју породицу и изгради дом. Удала се у Горњој Каменици код Зворника за момка из чувене породице. Уз супруга и своју децу њен живот опет добија смисао и ова честита, поштена жена напокон почиње да живи живот достојан сваког човека. Уживајући у одрастању деце, а касније и игри са унуцима, чинило се да срећи и благостању нема краја.

Међутим, зла судбина као да је пошто потом одлучила да овој жени направи пакао од живота. У новом рату који је вођен од 1992. до 1995. године српска села се опет налазе на удару комшија а породица Јовановић је по ко зна који пут била завијена у црно. И овај пут су муслимански екстремисти, из околних села а највише из Сребренице, дошли на Госпавин кућни праг и узели јој оно највредније – двојицу сина Велизара /42/ и Велемира /37/. Убијен је и велики број њених рођака.

Три брата Велизар, Велемир и Велислав Јовановић успевали су од пролећа 1992. године колико-толико да одрже мир у селу, и животе своје породице учине пристојним. Упркос тешким условима, највише глади која је владала али и чињеници да је село било опкољено муслиманским снагама, породица Јовановић одолевала је нападима трудећи се да наставе живот чак и у таквим околностима. Жене су вредно радиле и бринуле о деци, мештани су обављали све пољопривредне послове јер живот ни у таквим условима није смео нити могао да стане. Село је више пута нападано, неки напади су су одбијени али је у касну јесен 1992. године, дошло до организоване и добро испланиране акције са геноцидним циљевима. Тог дана, око шест часова ујутро, Велемир је приметио да се муслимански војници привлаче селу и одмах је послао свог братића Горана да разбуди становништво и упозори поспане мештане на зло које се спрема али већ било касно.

• Није Горан одмакао ни стотину метара, кад су муслимани отпочели напад, испричала је Велемирова жена Јованка. – Вратио се до рова, али затекао га је празног. Велемира је нашао педесетак метара даље, према селу, тешко рањеног у главу. Последње речи које је упутио братићу, који је покушао да му помогне, биле су: “Горане, ја сам готов. Бјежи, ухватиће и тебе”. Тог дана поклано је преко сто двадесет људи, цивила, жена, стараца, деце, ратних заробљеника.

Три месеца касније, кад су јединице ВРС ослободиле Глођанско брдо и Каменицу, у масовним гробницама пронађено је 38 тела измасакрираних мештана. Велемира Јовановића, дугогодишњег возача у новосадском „Партизанском путу“ и зворничком „Дринатрансу“, није било међу њима. Тек 14. марта, на основу изјаве једног заробљеног муслиманског војника, на заравни Трешњице, пронађена је гробница у коју су убице, муслимани из Каменице и Глеђи, покопали његове и посмртне остатке још двојице мештана.

• Глава му је била смрскана, а груди расечене целом дужином, рекла је Јованка, која са ћеркама Жељком /18/, Вељком /16/, Љубицом /13/ и Милицом /11/, сада живи у Зворнику. “Доктори који су радили идентификацију нису хтели да ми кажу шта су нашли у отвореним грудима, а ја нисам имала снаге да погледам, али људи причају да су му муслимани извадили срце“. Осам месеци је прошло од Велемирове сахране, кад је, 17. новембра 1993. године, престало куцати и срце његовог брата Велизара, машинисте у зворничком „Инжењерингу“, оца троје деце – Горана /26/, Гордане /24/ и Госпаве /13/. Нађен је мртав испред тунела на Јошаници, за воланом камиона који је возио током и све то током трајања муслиманског терора и агресије. У међувремену, на Мратиндан 1992. године, сеоску крсну славу, муслимани су попалили заселак Јовановиће.

Тако је Госпава доживела можда и највећу трагедију. Често се питала шта је то Богу згрешила да је тако казни.
Ипак, на освету није никада помишљала. Утеху су јој пружали унуци, тада дечица а данас млади али зрели, успешни људи. Увек их је учила и саветовала да буду добри и поштени људи, да воле свој народ, да чувају и негују своју културу и традицију али и да поштују све друге људе. Учила их је да људе цене искључиво по томе какав је ко човек.

Подсетник: Масакр (1941-1945)

Кравица је велико место које је одувек било насељено српским становништвом. Ово место је било средиште српске културе, писмености, ту се још од давнина окупљала српска омладина, ту се неговала традиција и чували су се обичаји. Због тога што је место било искључиво насељено српским становништвом, Кравица је брзо постала трн у оку муслиманским фанатицима који су у оба рата имали исту идеју – да затру све српско и створе чисту исламску државу. Први масакр у селу Кравица збио се током Другог светског рата у периоду од 1941. до 1945. када су муслимански екстремисти интегрисани у фашистичке јединице попалиле ово српско село и масакрирале 620 мештана, међу којима и шездесеторо деце. Највећи масакр почињен је 3. јула 1944. године када су муслимански екстремисти заклали и запалили 111 српских цивила. Приликом извршења овог злочина су спаљени многобројни засеоци села Кравица (Доњи и Горњи Бачићи, Анђићи, Солаковићи, Поповићи, Мандићи….). Само у подруму породичне куће Васића је спаљено 46 становника засеока Анђићи, махом жена и деце. Муслимани су убијали чак и новорођене бебе. Иако су муслимани овог краја покушавају вешто да прикрију тај масакр приписујући га „хрватској војсци“, преживели мештани Кравице и братуначких села испричали су да су масакре организовали и спровели управо Муслимани – прве комшије из околних братуначких села али и из Сребренице.

Подсетник: Масакр у Кравици 1993.

Пет деценија касније почињен је идентичан покољ. Да ствар буде још гора, и у агресији на српска села (1992-1995) су учествовали потомци муслиманских екстремиста који су клали Србе током Другог светског рата. Преживели сведоци испричали су да су исте породице, исте фамилије са истим презименима чиниле покоље и деведесетих. Током трогодишње опсаде, у овом селу је убијено 158 српских цивила а највећи злочин је почињен управо на највећи православни празник Божић. Било је то 07.01.1993. године. Најмлађа жртва муслиманског терора био је четворогодишњи Владимир Гајић који је погинуо током избеглиштва 1993. у Братунцу, док је најстарија била непокретна старица Мара Божић, стара 89 година коју су муслимани живу запалили у својој кући.

Међу 49-оро убијених тог Божићног јутра, било је 25 цивила, док су 24-оро били браниоци села. Веома је лицемерно и незахвално говорити о ових 24-оро страдалника као о војницима јер ове жртве нису страдале у борбама већ су масакрирани на кућном прагу. То су били такође цивили – земљорадници, пољопривредници, учитељи који су под претњом истребљења и геноцида били принуђени да узму оружје у руке како би одбранили себе и нејач од агресора. Тога дана када је требало да Срби обележе најрадоснији празник – рођење Исуса Христа, цело село је завијено у црно. Село је опљачкано и запаљено је 688 српских кућа на ширем подручју Кравице, око 2.000 помоћних и 27 друштвених објеката. Око 1.000 становника остало је без домова у једном дану и кроз сметове се пробило према Дрини избегавши сигурну смрт. Без једног или оба родитеља остало је 101 дете. Више од половине мештана је било обезглављено а четворо је страдало само од метка док су сви остали страшно мучени.
Припадници муслиманске војске који су убијали децу, силовали жене и девојке, масакрирали и спаљивали живе старце и непокретне и болесне, никада за своје злочине нису одговарали. Многи и данас живе слободно, награђени су функцијама и високим положајем у друштву а бошњачки народ их назива херојима. Они други умрли су природном смрћу у годинама након рата; многи су се вратили и данас живе као повратници тик уз куће својих жртава а неке убице су погинуле током рата у напада на српска села, на туђем кућном прагу; позамашан број их је страдао и у јулу 1995. па их данас називају „жртвама геноцида“.

Преузето: Истина и правда