Весна Братић: Рахмет души Нени Рахими и покој душама Миленка и Милице.

Моји „црногорски“ баба и ђед (виђесте ли како сам родно сензитивна) живјели су, ако ћемо да будемо прецизни, више у мултиконфесионалној улици него у мултиконфесионалном граду. Тулумбе из једног од претходних постова бака и мајка су научиле да праве од комшиница Муслиманки. Најбоља другарица моје мајке звала се Сабира Селимовић. Најбоља пријатељица мога ђеда и бабе (лише кумова) се звала Нена Рахима (Нена великим словом јер је то за мене, тада дијете предшколскога узраста био дио имена), а презивала чини ми се Капиџић, а најбољи пријатељ Исмет, исто Капиџић. Улица се звала Кула, ми смо живјели на броју 18. Кула по Кули неких бегова Капиџића; они су, ако се не варам Краљу Николи вратили сабљу Петровића кад је с Вучјега Дола сишао у Билећу. Нена Рахима се облачила „чудно“ (причам ово из перспективе из које се томе сада враћам, дјетиње), имала је некакве необичне широке „панталоне“ с мноштвом набора и необичним дезеном. Марама јој је била дужа од бакине и „замотана“ око цијелог лица. Бака је рекла да се то зове „шамија“. Исто шарена. „То ти тако све Херцеговке носе, и Српкиње и Муслиманке, шарено. Ми из Црне Горе носимо тамне боје, кад мало поостаримо“ („ту неђе око 40-е, кхм кхм). Моја херцеговачка бака је имала јарко црвену мараму са великим ружама и ресама. Мени се више свиђало шарено. Да не кажем да је бака носила стално одређени „ниво“ црнине. Чарапе за даљЊим рођаком, котулу за ближњиком, мараму за најближим („не дај Боже).
И тако, у тој улици која је била углавном насељена Муслиманима, моја бака је за Божић (други дан, као данас) чашћавала комшијску дјецу парчадима пецивице (тако се код нас каже печеница), брава најбољега које су тетке (ђед их је звао ђевојке иако им је било пасало педесет и година), бабине сестре традиционално доносиле из Бањана, али ни њихове мајке и нене нису остајале дужне за Бајрам, да не кажем да су научиле баку да суче најбоље пите и прави врхунску баклаву, ‘урмашице и алву (мени најмање омиљену). Бака је, углавном, остајала код куће (не приличи жени да мЛого иде по кућа’), а ђед се није у кућу савијао.
Кад би кренуо у посјету Нени Рахими – тада нијеси морао да се најављујеш неђељу унапријед у госте као данас – она би понекад била на молитви, клањала је на зато посебно одређеном ћилиму. Ја се сјећам и необичних, ћилибарских бројаница, крупнијих него наше. Ђед би тада изашао испред куће, сјео на клупицу и испушио лулу дувана или двије, да не смета „чељадету док се Богу моли“. Кад би завршила, сјели би да попију кафу из филџана, уз цукар у коцку и ратлокум и прољудују. Била је стара, мени тада дјетету од пет година, изгледало је да јој лице чине све саме дубоке, тешким животом усјечене бразде,освијетљене неком неземаљском свјетлошћу прозирно-плавих очију. Имала је сигурно доста година, праунуке, можда и чукун-унуке, али се мени чинило да је најстарија особа на свијету. А говорила је полако, отежући, с неким старинским, неки би рекли беговским достојанством. Сва су ми сјећања на тај дио дјетињска некако…пастелна.
А онда је ђед престао да иде „у стару Капиџића кућу“. Нена је преминула. Пошао је на џеназу. Да је „испрати“. Бака је остала кући, жене не иду. Очи су јој биле црвене, капци поднадули од суза, и први пут сам је видјела да пушта сузе да слободно теку њеним бехарнобијелим лицем још увијек младе жене у раним педесетим. Сјећам се и четвртастог прозорског окна, падала је јака киша и капи су се сливале низ стакло. „То небо плаче за добром душом“, каже баба. Знам да ће вам многима ово звучати као фикција или дорада, али није. Све је било баш овако.

  • А шта значи „пошла Богу на истину као што ћемо сви“, бако?
  • Значи, сине, да је Нена умрла и да се више нећемо гледати… једно вријеме.
  • А, бако, код ког Бога је она пошла, „ђедовог“ или „њеног“ (знала сам отприлике да нам вјера није иста, али и то магловито, као што су ми и представе о Творцу и награди и казни тамо „горе“ биле магловите“, али сам исто тако била сигурна да мора да иде у Рај, то ми је било неупитно јер ми је правила јагоде са шлагом и куповала чоколадне наполитанке, а то је сасвим довољно за пут до тамо :))
  • Код Једнога Јединога, сине. Он је исти.

И тако, док су све троје сад „на истини“, а ја „на лажи“ (и надам се да ће то још потрајати:)), замишљам их како тефериче и питају се зашто и како је овај вилајет наопако скројен, онако како се питао велики Меша, мој омиљени писац и далеки рођак од Селимовића-Вујовића из Врањских.
Рахмет души Нени Рахими и покој душама Миленка и Милице. И хвала им на љубави којом су зрачили иако су преживјели рат(ове), глад, издаје, неправде. Љубав се, мислим, исто учи.

проф Др Весна Братић/Херцеговац.нет


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО
Немири и пуцњава на Космету: Подигнута борбена готовост Војске СрбијеСтошић: Хвала Херцеговини на љубави и гостопримствуИВАН ЋЕ ЖИВЕТИ ЖИВОТ ДОСТОЈАН ЧОВЕКА, ДОБРИ ЉУДИ СУ МУ ПРЕОКРЕНУЛИ ЖИВОТ: Хероји су нам ОТКРИЛИ СВЕ о томе, ДИВНО!Мошти мајке Светог Василија Острошког изложене у цркви у Мркоњићима – Вјерници ће их цјеливати у наредним данимаЕлектротехнички факултет у Подгорици евакуисан због пријетње: Оно у Србији је ништаУ Модричи избјегнута трагедија: Мушкарац пиштољем пријетио да ће убити 2 особеУхапшен масовни убица из Младеновца: Сумња се да је имао саучеснике!Осам мртвих, више од 10 рањених у пуцњави код Младеновца, 600 припадника специјалних јединица трага за нападачем„ОН ЈЕ РАЗМАЖЕНО, ОБЕСНО, МОНСТРУОЗНО ДЕТЕ!“ Тишину испред школе прекинуо вапај једне мајке: „Био ми је у кући, а моја ћерка му је била на списку“ (ВИДЕО)Црна Гора: Први пут одата пошта жртвама НАТО бомбардовања