У Београду је синоћ изненада преминуо пуковник Миленко Лаловић, ратни командант Првог батаљона Мостарске бригаде, командант Трећег батаљона Невесињске бригаде и Друге лаке бригаде Војске Републике Српске.

Лаловић је био учесник највећих битака у Одбрамбено-отаџбинском рату, а његова улога се посебно истакла у првој Митробданској бици и офанзиви на Другу лаку бригаду када је пала Бијела.

Пуковник Зоран Јањић, један од раних команданата у Невесињској бригади изјавио је за Топ Портал да је отишао велики човјек и борац и да је Лаловића убила неправда према српским борцима и републици Српској.

”Посебно су га погодила хапшења наших сабораца у Невеисњу, јер је сматрао то као велику неправду. Сматра о је да су неправедно оптужени . То је оставило негативан траг на њему и можда му је то помогло и да га срце прекине. Неправда га је тешко погађала. Јако га је погађало и све ово што се задњих дана дешава са Републиком Српском”, каже пуковник Јањић.

Зоран Јањић

Миленко Лаловић рођен је у Калиновику 1958. године. Завршио је Средњу војну школу пјешадије у Сарајеву и као одличан ђак добио могућност да иде на Војну академију. Завршио је академију 1980. године и почео да ради као командир вода на Војној академији гдје су га задржали да буде васпитач млађим генерацијама. Највише времена у мирнодопском дијелу је провео на Војној академији.

Јањић се присјећа да је Лаловић у Херцеговину дошао 17. маја 1992. године, у Херцеговачки корпус и добио распоред у 10. моторизовану – Мостарску бригаду гђе је постављен на дужност команданта Првог батољана Мостарске бригаде.

”Када се Мостарска бригада повукла у рејон Бусак -Врањевићи и 15. јуна 1992. године формирана Невесињска бригада од 10. Мостарске и 13. Невесињске, Лаловићев батаљон је постао Трећи батаљоин Невесињске бригаде. Био је на положају на главном правцу напада непријатељских снага у рејону Буска. Његов батаљон је био на одбрани тога правца и имао је положај десно од тога пута на Равницама и лијево на Гњилом брду гдје је граничио са четвртим батаљоном на Врањевићима”, каже Јањић.

Додаје да је Лаловић на невесињско- мостарском ратишту био до 1994. године када прелази за команданта Друге лаке бригаде и на том положају на Борцима остаје до краја рата. Након рата вратио се породици у Београд и радио и Генерал-штабу војске Србије до пензионисања 2009. године.

”Он је остао запамћен по надимку ”Лале Заврата”, јер је читав рат носио црногорско-херцеговачку капу ‘заврату’ као идентитетски симбол Срба. Друга карактеристика по коме га је памтио народ и војска је то што је био омиљен официр. Сви су га вољели и цијенили, радо су га призивали у друштво. Управо сам разговарао са једним нашим колегом којем је Лаловић био командир на Војној академији и он се сјећа да је био сјајан човјек и официр и да су га сви вољели”, наводи Лаловић.

Прошао је најтеже периоде кроз које је прошла Мостарска и Невесињска бригада.

”Био је у највећим биткама, првој Митровданској бици, затим офанзиви на Другу лаку бригаду када је пала Бијела. Након Дејтона цијели положај који је држао морао је да напусти и преда у руке муслиманских снага. Доживио је пораз у миру, а не у рату. Одликовала га је велика храброст и преданост одбрани Републике Српске, томе је био предан до краја”, наглашава командант Јањић.

Командант батаљона у Невесињској бригади Драгомир Бакоч сјећа се Лаловића као професионалца и способног официра. ”Имали смо коректне и професионалне људске односе. Била је добра сарадња између наших батаљона. Увијек смо се могли ослонити на њега и његову јединицу. Знао је да се постави као командант, свакога је разумијевао и био коректан у сарадњи”, каже Бакоч.

Сахрана ће бити обављена на Бежанијском гробљу, у сриједу 22. децембра.

Tоп портал