Децембар, вријеме празничних чаролија и новогодишњих попуста…
Мој децембар је мало другачији мирише на чај убран на планини, скуван и добро зашећерен. Понекад замирише и на кору наранџе на крају пећи, понекад на сутлију с циметом, на слатке макароне с презлом, на сјеменке од бундеве, никад довољно усољене, печене у старој, плеханој тепсији. Мој децембар мирише на палачинке са џемом од дрењака који је мајка правила,а који чини ми се више нико не прави. Мој децембар некад мирише и на кисели купус са сувим ребрима који сам јела најчешће у сузама.
Мој децембар је, убрана јелка, окићена шареним бомбонама, грудвицама вате и покојим правим украсом. Мој децембар су новогодишње разгледнице задјенуте у стакло од витрине, а касније чуване у металној плавој кутији од кекса који није био довољно сладак, али донијела га је тетка из Лондона па је због тога имао посебну важност.
Мој децембар је Сарабонов пакетић један једини, читаву годину чекан с посебном пажњом отваран да би се кутија сачувала. Мој децембар је слика с Деда Мразом, на којој какав испаднеш- испаднеш.
Филмски новогодишњи маратон и свађа с братом ко ће угасити ТВ.

Мој децембар су вунене чарапе угријане у рерни, стављене тачно пред долазак из школе. Мој децембар су мразом ишарани прозори, румени образи, компот од сувих шљива… Мој децембар мирише на љубав, на мајку, на дом.

Сада је друго вријеме и други адети.
Чај се не шећери јер шећер је једна од бијелих смрти, кора од наранџе се баца, а посебно дизајнирани освјеживачи ваздуха нам на покрет руке замиришу цијелу просторију. Купују се сјеменке добро усољене, купују се палачинци, јелке, украси једнобојни, јер шарено је кич и то је неко одредио. Разгледнице нити ко шаље нити ко прима, а и гдје бисмо их држали, нит витрина, нит кутија од кекса. Сваки тржни центар има свога Деда Мраза…Дјеца не знају шта ће с пакетићима. Филмове гледамо које желимо и кад хоћемо. Вунене чарапе само заузимају простор у ладици.
Децембар, вријеме празничних чаролија и новогодишњих попуста…
Све више купујемо како бисмо створили паразничну чаролију, а чараолија је уствари оно што носимо у себи, што имамо, а нисмо купили.