Неко има своје место за столом.
Дође време кад само место остане.
Мислиш да је тако.
Пролази време.
Сметнеш са ума да је баш ту седео.
Онда једног зимског дана
Док љуштиш златне делишес јабуке из твоје баште
И на кришке их својој деци сечеш
Седећи баш на том нечијем месту
Кроз главу ти прође
Да га памтиш, између осталог, и по том
Како је вама, унуцима, такве исте миришљаве и златне јабуке
Годинама сецкао
И видиш и његов ножић,
Неки страни на расклапање
И његове прсте
И прстен
И осмех у углу усана
С којим те је свако јутро
У школу испраћао
И тако и сачекивао
Сетиш се и стаклене бочице
За лекове
Са неким тегет словима
И таблетице коју си му свако вече додавала
Да је уз кисело млеко прогута
И како је то твоја детиња глава анализирала
Лек против шећера сигурно је зато добра киселина
Он је из оног херцеговачког места
где људи имају најдужи животни век
И он ће онда живети сто година
Као ти људи из његових Банчића
Тамо код тог далеког, а њему
Милог Љубиња
Мора да је тако
И чврсто те увери да је здрава кишељина
И будеш пресрећна кад ти и педијатар
Тамо у самом центру Београда
Каже да прво свом сину даш кисело млеко
Видиш, потврђује се наука дедина.
Неко има своје место за столом.
Са погледом на двориште
И улицу
Неком је рат обе ноге до колена узео
Али није га спречио да хода кроз живот усправно
И да може да дотрчи кроз време
Миришући на златне јабуке.