Скоро да и нема човјека на свијету коjи не зна ко jе била Ана Франк и шта пише у њеном дневнику. А да ли сте чули за Тању Савичеву?

„Дневник Тање Савичеве“ није никада објављен и написан је у виду седам биљешки о смрти седам чланова њене породице, током опсаде Лењинграда.

Копија дневника се налази на гробљу Пискарев, на коме је сахрањено 570 000 (!!) људи умрлих током 900 дана блокаде Петербурга од стране Нијемаца. Оригинал је у Историјском музеју у Петрограду.

Сва трагедија рата записана је у кратким дјечијим биљешкама о смрти сваког члана породице понаособ, како је који смртни случај долазио:

„Жења jе умрла 28. децембра у подне 1941.
Бака jе умрла 25. jануара у 13ч 1942.
Љока jе умро 17. марта у 5 уjутру 1942.
Уjак Васjа jе умро 13. априла у 2ч послије поноћи 1942.
Уjак Љоша jе умро 10. маjа у 16ч 1942.
Маjка jе умрла 13. маjа у 7:30 уjутру 1942.
Савичеви су умрли.
Сви су умрли.
Тања jе остала сама.“

Августа 1942, Тања је била једно од 140 дјеце спасених из Лењинграда и доведених у село Красни Бор. Тања је преминула 1944. усљед тешке болести и тешког опоравка.

Мика Антић је написао пјесму у прози „Један изгубљени рандеву“ инспирисан Тањиним дневником. Ево и Микиног дјела.

❤️

---

Не знам ко је рекао: “ Погледај каква гробља има народ, па ћеш га препознати”. На Пискаревском гробљу, у Лењинграду, ја сам видео вашу слику, драга Тања, видео сам ваш дневник, један од најпотреснијих текстова у историји човечанства, и ја вам, ево, пишем ово са једног угла Невског проспекта.

У Лењинграду је пролеће, мила моја. Ускоро почињу беле ноћи, мостови се отварају као руке уперене у небо… Чекао сам вас синоћ на Фонтанки, пре три дана тражио сам вас сав луд од Ладоге до Финског залива, јурио сам покрај Неве таксијем осамдесет километара.
А ви сте умрли.
Ово је мој изгубљени рандеву.

Да сам срео неку жену којој је сада тридесет осам година, а личи на вас, позвао бих је у „Англетер“ где је умро мој брат по песми Сергеј Јесењин, обешен о једном камину, поручио бих две вотке од по сто грама и две кафе.
Ви бисте попили кафу, ја обе вотке, и ја бих вас волео. Љубио бих вам дланове,
мила моја, јер сте ме тако расплакали да никад нећу заборавити Лењинград.

Почело је четвртог септембра 1941. Хитлер је штампао позивнице за бал у „Асторији“ поводом освајања Лењинграда. А никад га није освојио: 872 дана трајала је блокада. У вашем дневнику читам: Жења умрла 28. децембра у 12,30 часова 1941. Бабушка умрла 25. јануара 42. Лека умро 17. марта у пет часова 1942. Ујка Васја 13. априла у два часа ноћу. Ујка Лјоша је у 4 часа 1942. Мама у 7,30 ујутро 13. маја 1942.
Сви Савичеви су умрли. Остала само Тања. Умрли сви.

Девет листова искинутих из нотеса. Једна од најпотреснијих историја. А на Пискаревском гробљу лежи више од милион људи заједно са вашом мамом, бабушком, браћом, сестрама, ујацима. Ви сте умрли, како ми овде кажу, на Путу живота, на леду Ладошког језера, и ја вас узалуд чекам ове ноћи по улицама Лењинграда, тражим ваше очи у очима жена које пролазе, ваш осмех у осмеху девојке која у метроу чита Љермонтова, у гужви оних што траже карту више за театар имена Кирова, где не гледам Жизелу него вас како се дижете из гроба… Тања.

Превер је рекао: Рат је заиста једна велика свињарија, али то је најмање што се о томе може рећи. Осећам да бих вас волео, пио вотку, скакао у Неву, имао с вама децу, а од свега само ми у ушима звоне стихови Олге Берголц „Нико није заборављен и ништа није заборављено“.

Двадесет шест хектара мртвих. Испод земље чудна нека музика која ми развија живце и доводи ме до лудила. И једно срце које куца из земље, људско.
Гледам фотографије из опсаде: дечак налик на скелет, леп као мој син, са очима од неба. Људи који чине последње кораке на земљи и умиру од глади. Десет хиљада и четрдесет три човека у једном дану.

Тања, не могу да вам опишем како Лењинград изгледа данас.
Ја сам некад говорио да је Париз најлепши на свету, а сад се стидим.
Сваки пут кад дођем у Русију донећу вам цвеће.
И како је наш једини рандеву изгубљен, пропао, нема га,
дајем вам реч да ћу своју децу научити да мрзе рат и да буду добри људи.
Друго, сем вотке, сем суза, стварно не умем.

Преузето са ФБ профила Бојана Милићевића