Данас је сахрањена Кристина Ђукић. То јој име пише у крштеници, тако је стајало у ђачкој књижици, школском дневнику, повластици за превоз. Сахрањена је, нема ни сат времена, на гробљу Лешће. Имала је 21 годину. Колона ранчева ходала је за белим ковчегом по остацима поцрнелог снега. Неки су сахрањивали другарицу, сестру, ћерку.

Једни су ходали за Кристином, други су испраћали персону – Јутјуберку Кику. Као да је могуће раздвојити та два. Као да можеш склонити налог од особе. Као да не иде све у исту душу, исту младост, исти ковчег. Није Кристину убио Јутјуб. Нити је поплава негативних коментара повукла ороз. Нити би блокирање изопачених кукавица сакривених иза маминих и татиних тастатура могло да стави завој на загнојену рану те девојке.

Истина је да олош једном када намирише крв јури своју мету, чека да ослаби, да се саплете, да је докрајче. Олош је исти, само то на интернету ради брже. Само се ту лакше удружује у чопоре.

Не убија интернет. Не убија технологија. Убија олош. Погледајте овог дечака.

Вероватно вам је познат. Данас, на дан када ће смрзнута београдска земља у себе примити тело једне Кристине навршава се шест година од трагичне смрти Махира Раковца из Сарајева.

Махир је на данашњи дан скочио са осмог спрата зграде у којој је становао у насељу Добриња. Није могао више. Замислите да доведете дете које би требало да може све на свету до ситуације да не може више. Да се баци, упркос сваком мишићу у свом телу, у сигурну смрт.

Јавност су уздрмале речи његове мајке Алисе Махмутовић и очуха Дубравка Ловреновића, обоје угледних професора, да је Махир жртва вршњачког насиља и сексуалног злостављања у школи. Годину и месец дана након Махира умро је и његов очух Дубравко Ловреновић, историчак и академик. Неколико месеци за њим умрла је и Махирова мајка, последња из породице погођене том трагедијом. Био је 26. јун 2017. године када се угасила једна породица. Родитељи су умрли једно за другим од карцинома, али њихови пријатељи рећиће вам да су пошли за сином, да су умрли од туге.

Од тада се плакало за Махиром. Марширало се за Махира. Клели смо се да је крив систем, школа, као што сада упиремо прстом у Јутјуб. А деца се бацају са зграда, са мостова, или умиру планирано тихо да их случајно нико не нађе.

Проблем није Јутјуб, Тик Ток, једна основна школа. Проблем је друштво подела, клика и хорди. Друштво у којем се одрасли псују и олајавају а онда их деца копирају. Друштво у којем је саосећање постало слабост, а дечије слабости остају запамћене у дигиталном свету, доступне да их гледају, премотавају и деле као хијене свакакве сакривене наказе.

Друштво у којем ако немаш ништа своје – идеш да исмеваш туђе. До сржи. До коске. На Тик Току, Јутјубу, испиту, послу. Криви су сви који су се смејали док је неко у себи плакао. Који су од туђе патње направили спорт.

Прошло је шест година од када је Махирово тело са осмог спрата пало на тло. Прошло је пар сати од када је Кристинино тело спуштено у земљу. А шта је са нама изнад ње?

Нека остану речи Махирове мајке, нека је се сети свако пре него што упре прстом у нечију рану, у нечије дете.

„Мајка сам, а дјетета немам. Мој дјечак, мој Махир, који није имао лоше оцјене, није пио, није се дрогирао, никоме није правио проблеме, а најмање је било кога злостављао, изгубио је сваку наду, јер је у школи био вишеструко издан. С једне стране од својих другова, с друге стране од оних који су га први морали заштити, ако ништа друго, онда зато јер им је то законска обавеза.

Сви шуте. И вјероватно ће и даље тако. Можда ће им живот тако бити лакши, као што недавно рекох једној на смрт уплашеној наставници од које сам тражила да на суду посвједочи само оно што је и сама виђела. Нека ради по својој савјести, Моје дијете, на моју бескрајну тугу, није издржало, али се свеједно и с разлогом бојим за друге. Бојим се – Чије је дијете сљедеће? Колико мучених и мрцварених никада више неће доћи кући? Или ће доћи, али трајно трауматизирани. Која мајка више неће угледати своје дијете са руксаком на вратима? Која је, мајке, од нас сљедећа?

Мајка сам, а дјетета немам. Живим у свијету у којем ме полиција с руљом дочекује на хладном бетону, гдје крв мога дјечака тече… Нико ми не куца на врата. Моје дијете својом је вољом отишло с овога свијета који га ни мртвог није пустио да спава.

Алиса Махмутовић

Blic.rs