Упекло августовско Сунце око Пантелијевадне, оморина и суша не да изаћи из куће. Посна и жедна земља испуцала а ливаде се претвориле у прљаге. Лишће пожућело и увело а из камена исијава топлина и све пржи око себе. Извори песухли. Стока жедна па је стоји рика а небо попало неко сивило. Из трошних кућа испада креч и пржина и пријети да ће се обурдати зид. Сламени кровови лако запаљиви а воде ни за пиће. Њиве посушене, сијено не родило а ближи се јесен а онда дуга и сњегопадна зима.
„Како у зиму ући и из ње изаћи жив?“- заокупљаше то питање Стевана.
Стеван бијаше момак тек стасао у пуној снази. Отац му рано преминуо а мајка га мукотрпно подизала уз још петоро браће и четири сестре. Бројна породица на имању омалом и посном а стоке још мање. Сви су поодрасли и за рада али шта радити и како стоке набавити. Сиротиња тешка на голом кршу.
Тих дана се увелико момци припремали да иду у печалбу. У рудницима у Аљасци су објеручке примали здраве и јаке мушкарце а највише су се радовали кад би из наших крајева дошли. Суров живот и немаштина људе окамене и направе од њих горштаке. Долазили су гласи да је многи и страдао у јами. Доста би их долазило изломљено а они који су дошли читави доносили би доста пара па би им се иметак брзо проширио а породица живнула. Ријетки су били ти који су имали среће да се здраво врате.
Многи су жељели ићи у печалбу али карта до Аљаске је била дукат. Врло је тешко било снаћи паре за пут. Ко би снашао паре ишао би пјешке до луке у Зеленику а онда одатле вапором преко океана. Тешко је било снаћи се али су се на разне начине момци сналазили. Ко је имао добру њиву дао би је за дукат. Или стоку а поготово су коњи јајићаци били тражени.
„Шта да ја дам? Кад немам ни земље ни њиве, ни стоке ни коња…“- болно сасу Стеван себи у прса.
Данима је сједио на главицу више куће и размишљао а августовско Сунце пржи и оставља пустош.
Ближила се и Велика Госпојина а у селу код цркве и вашар. Скупиће се момци и ђевојке а и старо ће све доћи. Доћи ће и Стеван, невољно али се мора ићи. Разлог је био и то што је у сеоску цркву од стране владике постављен да чинодејствује и млади поп Гаврило.
Дан пред саму Госпојину почеше да се гомилају облаци. Згусну се небо а тама попаде. Вјетар захутао и њише трске и пожутјело лишће. Поче да ромиња киша. Крупне капи све јаче и јаче док поче пљусак. Све се обрадовало киши. Преображење бјеше прошло па се преобрази и гора и вода и љето утули жаруљу и освјежи. Читави дан и до касно у ноћ падала је јака киша. Велика Госпојина освану сунчана.
Код цркве се поче рано скупљати народ. Поп Гаврило богослужи. Кренуо сваки берићет са новим попом. Дуго жељена киша паде, пропјеваше птице и природа оживље. Тежаци савијене главе уздигоше благосиљајући и благодарећи Пресветој Богородици.
И Стеван испред цркве.Једини невесео. Чека да дође његов ред да се причести и да цјелива Богородицу и Часни Крст. Кад дође и његов ред, приђе пољубивши попу руку па Крст а онда се сагну да прими свето причешће. Кад и то обави приђе икони и угледа на њу дукат. Очи му се раширише и упријеше у његов златни сјај. Гледа Стеван у њега а њега гледа Богородица. Обли га зној, узавре крв у њему. Тутњи и кува све у Стевану. Тај дукат је спас и њему и његовим укућанима. То му је карта за рудник, за бољу будућност…Узаврео сав а сјај дуката му ударио у очи. Почеше и руке да се тресу а ноге задрхтале. Не прекрстивши се једва се сагну и пољуби икону а онда ни сам не зна како преко врата цркве излеће у масу. Нико тај његов немир није ни примјетио. Уз црквену камену ограду се узаслонио и дахће. Срце му не куца него скаче а крупне му се груди надимају. Бијаше сав знојав а на леђа му се између плећи направила пјена. Дуго је сједио уз ограду док се омладина веселила и играла. Ту га и ноћ затече. Устаде и крену кући. На пропланку повише куће дуго је стајао и гледао окућницу. Најзад ману руком и дугачким кораком замче колским путем из села.
Од тога Великогоспојинског сабора прође доста времена. Четврт вијека минуло.Све исто. Село, немаштина, врућине, суше… Све је исто само Стевана нема.
Од те ноћи нико о њему није знао ништа. Као да је у земљу пропао. Нико ништа није онај дан у цркви ни видио ни примјетио. Кад га до зоре није било узбуни му мајка село које се даде у потрагу за њим. Претраживали су шуме, чатрње, шкрипе и јаме. По шумама и планини тражили али ништа. Долазили су гласи да је виђен и будили наду у црној мајци која је за њим носила црнину. Никад је скинула није а како су године одмицале све више је туговала за њим.
Једнога дана дотрча човјек до пред кућу Стеванову гласно дозивајући Јаницу његову мајку уз весело кликтање -„Муштулук стрина! Ево те Сунце огријало, ено ти Стевана.“
Старачко лице озари ведрина и невјерица али изађе испред куће. Угледа човјека са шеширом, модерно ођевеног. Препозна сина. Јурнуше сузе радоснице па полеће раширених рука у загрљај сину.Дуго су стајали загрљени. А онда сви укућани док се испиташе баба Јаница сазва село, пуцајући из џефердара. Какво је то славље било и кава радост. И поп Гаврило дође.
Кад се све разишло а остали Јаница и Стеван сами, упита га:
„Мој синко ђе би толико времена? Мајка те ожалила давно и за тобом живим црнину носила.“
„У Аљаску мајко. У рудник проведох двадесет и пет љета. Одох онај дан по вашару о Госпојинудне.Сјутра је Пантелијев дан и сабор код цркве. Све ћу вам рећи шта би и како. Велико сам богаство стеко све захваљујући Богомајци.“
Освану. Стеван уранио и код цркве чека да поп Гаврило стигне. Сво се село скупило и околна села. Свак жели да види Стевана. Они старији који су га знали да виде како изгледа а они млађи радознали да чују ђе је био.
Стеван стоји на врата богомоље и пуну Црногорску капу држи дуката. Увршита капа златника свима упада у очи. Нико ништа јасно није. Кад поп отвори цркву, уђоше њих двојица а онда остали. Напуни се пуна црква народа а Стеван пружи ону капу попу Гаврилу и рече:
„Онај дан на Велику Госпојину кад си оче тек стигао у нашу цркву и по први пут Богослужио, ја сам био у окупљеној маси. Сви смо се причешћивали а кад дође ред на мене сагех се да пољубим икону и устима узех дукат. Са њим платих карту за Аљаску. Заклех се Богу и Богородици да ћу вратити пуну капу кад се вратим. Ево, оче, дукати. Богомајка ме чува и даде ми те зарадих силне паре.“
Пружи Стеван дукате попу па се прекрсти и пољуби икону, гласно говорећи:
„Пресвета Богородице, мајко божија, помилуј ме грешног и како рекох тако и учињех. Ти ме сачува у туђини и спаси, слава ти вјековима!“