САЧУВАТИ ДУШУ


Недеља јe.
Ни сам не зна шта га је јутрос натјерало да се упути према родном граду, али та жеља за завичајем га у задње вријеме све више и све чешће обузима. Двије су године прошле од рата а и даље није сигурно да ће та посјета проћи без проблема.
Пролази поред спаљених и порушених кућа, све више залазећи у чаршију и осјети да му је мука од тог сивила и гарежи око њега. Окрену аутомобил ка излазу из града и на једној узвисини наиђе на кафану у коју је прије рата често свраћао.
Док је заустављао аутомобил пред кафаном кроз главу му у трену пролетјеше слике једног догађаја с почетка рата.
Војник је, резервиста…
Улази у једну зграду гдје су његови саборци доводили на саслушање заробљене усташе. Док пролази кроз ходник чује у једној просторији тихо јецање. Провири унутра и угледа Ивана, власника кафане на узвишењу изнад града. Крвав је, претучен, наслоњен на зид, нема снаге ни да обрише лице прекривено сада већ скорјелом крвљу. Он њега не може да види, склупчао се одмах поред врата, само тихо понавља “воде“.
– Чим је ту и чим је у оваквом стању мора да су му пронашли оружје или усташку униформу- размишља док излази из зграде. Тог Ивана познаје од прије рата, са њим је увијек био у добрим односима, мада су му у задње вријеме приписивали повезаност са усташама.
У кантини је пронашао сок у тетрапаку и вратио се до Ивана. Био је у истом положају. Напипао је његову руку иза зида и у руку му дао онај сок. Никада у животу није видио да је неко за тако кратко вријеме попио литар сока, чинило му се у трену, у једном гутљају.
Изашао је из ходника и више га није видио.
И ево га сада, четири године касније, пред Ивановом кафаном.Чуо је да је остао жив и да је кафану поново отворио на истом мјесту, брзо по завршетку рата. Улази у задимљену просторију, препуну људи и већ са улаза може да закључи да неће наћи слободан сто. У том тренутку га неко позва по имену. Загледа се у правцу стола који је био уз шанк и видје газду Ивана како му руком показује да дође за његов сто. Прилази и затиче га самог, потонулог у нека своја сјећања и већ помало припитог. Један другог питају за здравље, за породицу, за неке заједничке пријатеље.
Нижу се питања пуна зебње и нестрпљиви и кратки одговори, бјежи се од осјетљивих и болних тема а на крају се све опет своди на једно – рат!!! Овдје људи ни о чему другом и не разговарају, одвикли су се од лијепих и лаганих тема.
Нижу се и туре пића, наздравља се неким прошлим временима и старим другарствима, све бјежећи од оног, ипак неизбјежног питања: “Гдје си био у рату?“
Одједном , Иван почиње причу о свом страдању, тачно се сјећа оног момента када му неко додаје сок у руку. Тај трен, каже, неће заборавити док је жив.
-“Да знам ко је то био, вола би’ му сад купио.“
Ћуте.
Тешка прича и још тежа судбина између њих су сазидале неку невидљиву међу које су тек сада постали свјесни.
-“Морам да кренем”- рече гледајући како Иван поново тоне у своје мисли и не примјећујући да је овај већ устао.
И тако…
Неко у рату искупи своју душу а неко је опет задужи толико да, схвативши то, тоне све дубље у гријех.
“Рат је велико зло!
У кућу дође, у душу уђе…
И кућу и душу узме…”

Ненад Бркић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО