Када га видите, не бисте рекли да ликом има више од шездесетак година, ипак, ова поштена и радна старина има двије деценије више, али руке са којима је стекао све што данас има, а нема мало, од темеља до крова су све дигле.

„Имам три сина, ниједан није ожењен, то ми је најтеже“ Ријечи Тадије (80) најбоље описују трагедију живота на селу данас.

Ипак, Тадија и поред свега што је стекао, има један велики црни облак над својим мислима синове у озбиљним годинама, који се још нису оженили.

На тридесетак километара од центра Пљеваља, у засеоку Засада, живи Тадија Пуповић, стар 80 година. Разборит, искрен, овај вриједни сточар и пољопривредник који већ деценијама за живот вриједно зарађује, отворио је своју душу у разговору за РТЦГ, о свему што га тишти.

О селу које умире, тешком и мукотпрном раду, оштрим зимама карактеристичним за ове крајеве, како је било некада, а како се живи сада, и о ономе што га највише тишти, што му баца сјенку на све што је икада стекао, одговарао је без задршке на питања новинарке.

– Нема становника, било је раније. Село је питомо и добро, ко хоће да ради, све успјева – каже он, па се додаје како се живјело некада, те и како је настао пут који води до засеока: “Некада је било људи, било је тешко и тада. Исто се по планинама косиле ливаде, крчила се шума, све је прављено ручно, овај пут од 3 или 4 километара”, открива Тадија.

Зиме у овим крајевима су сурове, па икао код њих у засеоку нема већих сњежних наноса, они који нападају у доњим дијеловима, одсјеку га од остатка свијета на неколико мјесеци. Управо због тога истиче колико је пут битан за овај пљеваљски засеок.

– Само да има икаква пута, да неко води рачуна, могло је и овђе да се живи. Пут је у ужасном стању, не може никако да се стигне. Не могу кола никако. Ја до пола пута идем трактором, да доведем до мене. Какав је то живот? – каже он, те додаје;

– Дешавало се до два или три мјесеца да смо одсјечени од свијета због снијега. Кад вас снађе болест, ко ће? Било раније, људи вукли коњима, ћерали, а данас нема ни то. Данас овђе има четири куће, они који су на одморима, који имају пензије.. Највише је било 20 кућа, свака кућа по петоро, седморо у кући. Било је чуда, свако друго вече прела. Сад ништа, нико, све то замулило… – прича Тадија.

За живот зарађује мукотрпно, сточарством и пољопривредном. Имао осамдесет оваца, а највише воли волове, које је одувијек држао. Како каже, месо продаје, а прави и сир, за који каже да може да направи и тону, само када би имао помоћ, женску руку у кући. Истиче како никада не би могао без волова.

Морао је да подијели и своју највећу муку пред камерама “РТЦГ”. Наиме, како је сам истакао највећа мука му је што му се синови још нису оженили.

– Кад би ријешили да се жене… Овај један се оженио, била пет мјесеци и вратила се. Имам три сина и кћерку, два сина су овдје, један у Подгорици. Било је дјевојка овдје, ал богами синови не… Не знам. Нису хтјели… То ми је најтеже у животу. Све што сам радио, мучио се, и треглио, данас ми је то најтеже. Скупо сам ја ово зарадио. Све ове зграде, погледај свуда, све сам овим рукама подигао – каже ова вриједна старина, готово плачним гласом.

Истиче да од механизације, има све, да су модерне технологије, довођење струје и воде, опакшале живот на селу, али да нема оно најосновније – унуке.

– Будућности овдје нема, омладина ће морати одавде главом без обзира. Села су пропала, скроз уништена. Кућу жена држи, без жена нема ништа. Све имамо, али… – рекао је он на крају разговора за РТЦГ,