У кући Аћимовића тих дана водила се жучна расправа, сви укућани су били за то да се уведе СВЈЕТЛО осим ђеда, а ђедова је зна се била задња.
-Ама болан тата сви уводе, само ти завро па не даш. Вечерас је састанак шта ја да кажем људима, љутио се Војин.
-Кажи ми нећемо, нама не треба, како смо дослен живљели брез СВЈЕТЛА и ослен ћемо, ето тако им кажи.
-Е па иди ти па им кажи, ја нећу ићи да се брукам.
-Што да се брукаш? Ево за шта ће нам СВЈЕТЛО, за мила Бога, за вида урадимо све што треба, кад пане мрак под гуњ, нећемо се зар гледати по ноћи?
Војин љутито одмахну руком и изађе из куће.
Баба настави расправу: – Што сикираш ђецу јадан не био, нек уведу СВЈЕТЛО, шта фали, вас свијет уводи.
Јуче ми прича Јела да су Мијо и Стана у вароши увели и неко звонце, па кад им дођеш пред врата има нека пуљка ти притуљиш и оно њима звони у кући и тако знаду да им је неко дошо.
-Ма шта кажеш? Звонце? Смијао се ђед, а како су дослен знали да им је неко дошо? Шути очију ти! Свашта ће ти докон чојек измислити.Чуј звонце, чудио се ђед.
-Ја ти само кажем шта сам чула, а ти немој, па нек ти људи сјутра на ђецу упиру прстом, вазди си био чоит, рече баба не скидајући поглед с игала.
Ја маните жене, добро де, ко ће тебе слушат да дробиш, ђе Војин изиђе, зовидер га ићи ћу и ја ш’њиме доље да чујем шта људи причају. Па ако сви уводе то ђавоље СВЈЕТЛО и ми ћемо, а за шта ће нам Бог ме убио ако знадем.
Баба се осмијехну.

Ђед је вијек провео за овцама у планини и није много марио за новотарије које је доносило ново доба. Лијегао је рано некада и с првим мраком, а устајао чим би се његов ороз Ћиро огласио. Поштовао је закон природе, слушао организам и био здрав као дрен. Никад се у животу није прејео и нервирали су га алави људи. – Не живи се да се једе, већ се једе да би се живљело, говорио је.
Ђед и Војин су се вратили покасно.
-Ето увешћемо СВЈЕТЛО Зорка је ли ти саден срце на мјесту, моћи ћеш се с невјестама гледат дан-ноћ, моћете се гледат док једна другој очи не повадите, насмија се.
Баба ништа не одговори само отпухну кроз нос.
И тако су у кући Аћимовића лампе и чираке замијениле сијалице, мада на почетку и нису донијеле неку већу олакшицу, јер нико осим ђеда није смио палити свјетло.
Могао си вала сједити у мраку до сутра и гледати у прекидач и сијалицу, упалити ниси смио, а кад ђед пође на спавање, најкасније у осам сати, свјетло се гасило. Па ти вољ под гуњ, вољ тражити чирак. Звонце наравно није долазило у обзир, мада је било приче и о томе. Сва расправа је завршена једним ђедовим погледом.

Пошто сам била једина унука, ђедова Вила како ме звао, једног јутра ми обећа кад се врати од оваца да ће ме пустити да ја упалим свјетло, мојој срећи није било краја. Цијели дан сам провела у ишчекивању.
Ходала сам око куће, извиривала кроз прозор, пела се на чардак како бих виђела чим се стадо помоли иза брда, а сам тај свечани чин паљења свјетла илити притискања пуљке не знам с чим бих упоредила,такво узбуђење сам осјетила још само једном у животу давне ’78. кад сам носила Титу штафету.

По причи комшинице Ђуке?