СЈЕЋАЊЕ НА МИЛОША ЦРЊАНСКОГ


По чему Београд памти једну од најлепших љубавних прича

„Ја шијем да бисте ви писали, једна ваша реченица више вреди од 100 мојих лутака“.

Реченицу у коју је стало 50 година љубави, упутила је свом животном сапутнику једна мање позната београдска дама. И оно мало знаних детаља о њој забележено је на основу казивања њеног супруга. Док је прича о Види Ружић остала делимично у сенци, лик и дела Милоша Црњанског – њене једине и највеће љубави – данас су незаобилазни при помену великих имена српске књижевности.

Прва искра љубави између песника и кћери министра

Ако су сви велики уметници по правилу имали своје музе, за Милоша Црњанског је то морала бити Вида Ружић. За оне који су их познавали, није било дилеме да је то била права, вечна љубав.

Црњански је, додуше, одавао специфичну нарав: могло се чути да је наликовао надменом занесењаку, ретко се одвајајући од књига које је често носио са собом. Поета са афинитетом према екстравагантним оделима, ипак, био је изузетно образован младић. Говорио је енгелски, латински, грчки, француски, шпански, руски и португалски језик.

Ништа мање разноврсна нису била ни остала његова интересовања – од писања и фудбала до мачевања и авијације. Но, примећивало се да је људе око себе умео да држи на дистанци. Због преке нарави, неретко би долазио у сукобе са пријатељима, а пратио га је и глас да тешко одолева друштву лепих дама.

Отуд се током студентских дана загледао у кћер некадашњег дворског саветника, предратног министра просвете Добре Ружића. Од свих београдских девојака, Вида је била међу најлепшим. Била је, попут Црњанског, и веома образована, мада по процени оних који су је познавали, различитија по блажој нарави.

Писца је упознала на часу историје на београдском Филозофском факултету. Чувајући место за пријатељицу, положила је свој шешир на суседну столицу. Црњански се, међутим, намерио сести баш поред ње, не хајући много за Видин збуњени поглед. Њене покушаје да се објасни прекинула је ноншалантна реплика младог господина: „Заузето? Па за мене наравно!“.

Од породичних раскола до неочекиваних расплета

Након „шаљивог“ првог сусрета, наклоност се између Милоша и Виде није могла сакрити. Међутим, нису сви гледали са одобрењем на пријатељство двоје младих. Породица Ружић, наиме, већ је договарала да млада Београђанка пође за једног официра. О томе се сагласио њен стриц Жарко Ружић, изричито се противећи сусретима с Црњанским.

Мада су јој редовно стизале и позивнице за дворске балове, Вида је наставила да се састаје са младим песником. Но, и девојчин стриц је упорно изналазио начине да их раздвоји. Током једног вечерњег сусрета на Славији, сачекао их је поневши са собом дрвену палицу. Када су пале и жестоке претње, Црњански је некако успео да избегне већи сукоб. Гђица Ружић је окончала свађу тако што је отела палицу од стрица.

Увидевши да се бес њене породице неће тек тако стишати, Вида напрасно одлучује да из Београда отпутује у Париз. Растајући се пред њен полазак, Црњански даје реч да ће редовно писати својој вољеној.

Међутим, дато обећање није ни стигао да испуни. Мада му непромишљени потези нису били страни, овим је успео изненадити и своју „одбеглу“ љубав. Емоције које је према њој гајио однеле су напослетку победу и над његовим домом у Панчеву. Дан након Видиног одласка ставио је кућу на добош, те се истог дана укрцао на воз и допутовао код ње у Париз.

Изненадни преокрети у овој љубавној причи донели су јој и неочекивани наставак. Милош и Вида венчали су се 1921. године, и од тада гђа Црњански свом изабранику остаје верна сапутница. 50 година касније и пред крај свог живота, Вида ће у тестаменту признати како је „делила са њим радост његове славе и горчину његовог страдања“. Међутим, прави животни изазови наступиће са избијањем Другог светског рата.

Као противник идеологије комунизма и председника Јосипа Броза, Црњански је са супругом Видом Ружић био принуђен да остане ван Србије. У емиграцији су провели још низ година након рата. Преселивши се у Лондон, настављају и скроман заједнички живот.

Изазови заједничког живота у туђини
Осим писаном речју, Милош је тих година зарађивао као књиговођа обућарске радње. Уз то је разносио књиге и за једну фиму у чувеној улици Пикадили. Живот у изгнанству, ипак, није био идиличан. Током 25 година боравка у Лондону, Милош и Вида су често били на мети емиграцијске службе. Константне провере, ненајављени доласци, чак и провале у собу, пратили су живот у туђини и немогућност повратка у земљу.

Но, све ове недаће откриле су и безусловну природу њихове љубави. Иако новца није било много, Вида је у списатељском раду бескомпромисно подржавала Црњанског. Радо га је слушала и знала је све његове књиге и песме. Како би зарадили нешто више новца, обрела се у кројачком занату шијући хаљине за лутке у модној кући „Херодс“.

И Црњански је својој изабраници узвраћао бескомпромисним обожавањем. Упркос томе, умела га је каткад на улици затећи у друштву непознатих дама: „он застане, уплаши се, а ја само махнем руком, знам да ће доћи кући. После ми све исприча“, написала је једном приликом о навикама вољеног супруга.

Добро га је познавала, јер „био је прави кицош и женскарош“. Није јој била страна ни његова напрасита природа. Чак и кад би улазио у сукобе без имало такта, увек би налазила начин да га извуче из невоље – уз извињења и објашњења, током свих 25 година колико су провели у Лондону.

Онима који су покушали да одгонетну детаље њеног живота, Вида се, пак, чинила и племенитом и јаком. Чинило се и да је упркос томе често скривала емоције, али је на супруга увек гледала с безграничним поштовањем. Без изузетка му се обраћала са „Ви“ и „Ви, Црњански“, а за све који су их познавали, било је немогуће замислити их једно без другог.

Први и последњи растанак: љубав коју је могла да растави само смрт

Године 1965., Милош и Вида Црњански се напокон враћају у Београд. 12 година касније и зашавши у 84. годину живота, славни писац је почео да одбија храну. По сведочењима његових пријатеља, неколико тренутака пред смрт понављао је како би желео, када томе буде време, да његова Вида почива поред њега. Последњи пут изговоривши њено име, преминуо је 30. новембра 1977.

Милош Црњански је сахрањен у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. У жељи да сачува успомену на супруга, Вида је даровала новац за оснивање Задужбине која је понела пишчево име. Тиме се побринула да дела Црњанског буду објављивана у Србији и иностранству.

И Вида је у свом тестаменту исказала жељу да буде сахрањена крај супруга. Десет месеци касније, изговорила је стихове песме Ламент над Београдом: „А кад ми глас и очи дах упокоје, ти ћеш ме, знам, узети у крило своје“.

То су биле последње речи пре него што је склопила очи последњи пут. За разлику од Милоша Црњанског, Видино име је тек ретке асоцирало на име славног књижевника. И њена и Милошева последња жеља на крају су остале неиспуњене – уместо крај супруга са којим је остала до последњег дана, Вида је на Новом гробљу сахрањена у породичној гробници Ружић.


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО