Срео сам у животу много обавештених људи; били су пуни неважних података као телеграфски именици или редови вожње.

Постоји и много интелигентних, а нешто мање паметних…

Али, најређи су мудри, какав је био Лука Спајић, неписмени сељак са Зубаца изнад града Требиња.

Причао ми његов унук, доктор Марко, да му је ђед Лука давно казао: „Шинко, чувај се пошљедње!“ и да га тада није схватио, али да му је сада та давна порука више него јасна.

Погледај, успео човек, каријера му вртоглава, пуне га новине и на крају једна реч, један потпис и оде све до врага! Стигла га она суђена, она пошљедња!

Погледај ратника, храбар, неустрашив, легенда, мислиш већ је у историји и ево – није издржао, продао цистерну нафте – стигла га пошљедња!

На свечаном банкету, у његову част, слављеник украо некоме упаљач.

Млади министар се уселио у туђу, одузету кућу…

Што кажу на Зубцима: „С ким те виде, с тим те пишу!“

Кад им најбоље иде, мудри људи се највише плаше да не начине какву грешку, па да их не стигне пошљедња.

Живимо у градовима пуним обавештених, образованих и паметних људи; библиотеке су препуне филозофских расправа и система, а негда горе изнад облака, где су књиге ретке, негде на Зубцима, седи непознати мудрац Лука Спајић, гледа у низину на тај вртлог сујете, страсти и похлепе и мрмља себи у браду безубим устима најмудрију мисао коју нисам пронашао ни у једној књизи:

„Шинко, чувај се пошљедње…“

Кад га упитају шта то значи, он одговара:

„Златом пишеш – говном печатиш!“

Из књиге „Смрт не боли“