Ако вас је згрозило дешавање у невесињској основној школи да знате да то сигурно није једино а сигурна сам да неће бити ни последње, на жалост. Но ми често нисмо у стању да видимо проблем док не изађе у јавност, док не зазвони на сва звона, и не изађе на најчитанијим порталима са насловом под црвеним узвичницима.

Јуче су мајка и комшиница уз кафу поменуле једну жену која већ дуже вријеме не живи овдје.
Била сам дијете када су она и ћерка отишле из овог града, али јако добро памтим двије сцене у вези ње и њене породице.
Кад год неко спомене њено име ја се сјетим пусте главне улице и мене уплашене на мјесту гдје су сада уличне библиотеке. Ње која хода кроз парк наричући за својим супругом, кривећи за његову смрт двије особе, чија ми имена и данас, када се тога сјетим, одзвањају у глави. И сад као да видим лијепу црну жену, дуге густе плетенице до појаса…мајку братове школске другарице.
Сјећам се и тога када је брат једном приликом дошао из школе и рекао мами како је ту исту другарицу случајно гурнуо на физичком и да јој се отворила крв на нос. Мама је одмах назвала њене родитеље да испита ситуацију, да Саво није направио неки већи проблем, можда намјерно ударио дјевојчицу, и да види зашто се о томе тог дана на родитељском уопште није расправљало.
Њен отац је рекао мојој мајци да је све у реду и да је он лично инсистирао код учитеља да се о томе не говори да неко не би помислио да је нешто на националној основи.
То су биле ране деведесете и још увијек неко вријеме када су људи били људи.
Ово је примјер два свјесна, здрава родитеља.

Данас у тој истој нашој школи имате организовану банду дјеце од 11-12 година, и не само дјечака већ и дјевојчица, и на жалост њихови родитељи не реагују овако. Данас су та дјеца (не сва, али углавном јесу) дјеца заштићена од својих родитеља и научена да тучом рјешавају све што им се хоће. И то не баналном, обичном тучом, пљувањем и псовањем (јер реално то је за дјецу), већ организованом тучом, искупљањем дјеце у групама, пресретачином по улици и убијањем Бога у неком дјетету.
Ово је већ страшно!
Престрашно!
И да, то се дешава у нашем малом граду гдје смо сви рођаци, пријатељи и кумови.
И сви се ми правимо глуви и слијепи.
Занимљиво је и то да нека дјеца имају више храбрости од нас одраслих, па упиру прстом на групу која малтретира њихове другаре, прича о томе, доказује, бори се али све је то џаба јер нама су заказали кључни људи. Систем нам је заказао!
У школи, у којој данас на улазу стоји дијете редар немоћно да помогне ономе кога малтретирају, у школи у којој немате један ауторитет као што је нама био дежурни наставник, и у школама у којој директори нису у стању да правилно реагују, дешаваће се још дуго овакве ствари.
Због чега?
Због овога горе наведеног, због тога што родитељ данас штити своје дијете и када није у праву, и због тога јер нам дјеца расту у нездравој средини (не мислим на град, мислим да нам по кућама јако смрде односи).
Због тога што је основна школа данас обавезна па је свако може завршити, нема губљења године, нема реакције надређених за укоре и смањења владања, па тако нема ни изградње никаквог осјећања стида.
Све више вјерујем да су срамота и стид једина појава која би могла да спаси свијет.
Гордост и егоизам ће нас довести до самог дна, али ми смо далеко од схватања истог, и могуће све даље од неких здравих осјећања.
Данас је то дијете једне мајке која мени много значи, која ми је јуче уз кафу три сата покушавала објаснити шта јој се дешава, једне уплашене мајке, и реалне која за неке поступке свога дјетета каже јасно и гласно да нису добри, једне свјесне мајке… сутра је то дијете моје дијете, твоје, твога брата, твоје сестре…и биће их увијек све док смо недовољно освјешћени, умишљени, погубљени и све док нам је овакав систем, и док немамо никакав стид ни страх ни од чега!
Колико провјеравате своју дјецу, колико им дајете за право и знате ли шта им се дешава по школама, и на путу од школе до куће?
Нису све мајке и нису сви очеви за родитељство, из нездравих односа рађају се незадовољна дјеца која своје фрустрације искаљују на другој дјеци, а и у страху да ће им се десити исто и да ће и они бити следећи малтретирани, постоје и дјеца која из поприлично здраве родитељске заједнице, прилазе овој незадовољној хулиганској групи.
Обраћајте пажњу на своју дјецу. То што живимо у малој средини, и што се сви знамо не значи и то да смо склони да се волимо. Доста нас је отишло у три лијепе, а опет, понављам, систем нам је заказао.
Ни једно дијете нема право да малтретира друго дијете. Заједница (школа) у којој се дешавају такве ствари, организоване пресретачине, туче и омаловажавања није здрава заједница, у њој је руководство заказало и нешто треба да се ријеши!!!
Ни једно дијете не смије да трпи вршњачко насиље!
Научите своју дјецу да заузму јак, здрав став, јер хулигани се хране страхом жртве!

Славица М. Перућица/ Херцеговац.нет