ПРИЧА О УЛОГУ: Како је готово нестала цијела једна општина

У срцу једне шуме 20 километара од Калиновика налази се село Улог. Раније су овдје живјеле хиљаде људи, а данас броји само 12 становника. Улог је тужна прича о нестајању и важно упозорење да би његову судбину могли доживјети и већи бх. градови.

Пут од Сарајева до Калиновика обиљежава углавном мало немирнија природа, а што се више приближавате овом селу, то вам у сусрет иде мање аутомобила. Већ иза Трнова прорјеђују се и кућице, па посјетитеље пред вратима Калиновика дочекују простране зелене ливаде и, у ово доба године, изузетно јак и хладан вјетар. Ако при посјети овом селу помислите како је прилаз дивљи и улице сабласно празне, онда би вас посјета мањим околним подручјима могла оставити без ријечи.

Око 15 километара асфалтне цесте од Калиновика, чије кривине изазивају и највјештије возаче, доводи до макадамског пута који води у срце шуме и подножје брда гдје тече ријека Неретва. Пет километара дуг пут кроз шуму пружа се до заборављеног села Улог, мјеста гдје је до прије пет деценија живјело више од 5.000 људи, а данас је готово потпуно напуштено. Шумски макадам завршава тачно код старог моста, с чије је једне стране кафана, а с друге срушен знак који говори да се некад овђе било могуће молити у цркви, џамији и храму.


Према попису становништва из 1961. у Улогу је тада живјело највише Срба и Муслимана, а Хрвати, Црногорци, Југославени и остали су у мањини. Попис из 1991. показује да је у селу живјело 102 људи. У књигама историје наводи се како је ово подручје највише људи напустило због рата и посљедица које рат оставља. Вриједи нагласити и да је ово село некад носило статус општине, али је због исељавања људи изгубило тај статус.

Аутомобил смо паркирали недалеко од моста и склониште од кише потражили у малој кафани названој по ријеци уз коју је изграђена. Кафана Неретва је све што можете очекивати од малог објекта у оваквој средини. Унутрашњост је обложена ламперијом коју красе главе јелена, тријумф локалних ловаца. Уз мали шанк су три стола, сви прекривени испраним и оштећеним столњацима. На полицама су флаше жестица, у фрижидеру хладно пиво и сокови, а са радија свира народна музика. Склад мелодије и тишине свако мало прекида разговор двојице мушкараца који сједе за столом поред нашег.

Наручујемо пиће и позивамо домаћина да нам се придружи, на шта расположено пристаје, вјероватно сретан због чињенице да ће му овај сусрет разбити добро уиграну рутину свакодневнице. Представља се као Петар и говори како је у Улогу рођен педесетих година прошлог вијека. Испрва прича помало суздржано, али се на наш спомен ријечи „Сарајево“ широко смије и потпуно опушта. Кроз бујицу ријечи се отвара и прича нам како га за град из којег долазимо вежу многе лијепе успомене, па испреплиће сјећања на сарајевска насеља са питањима о данашњем изгледу града.

„Тамо сам одселио давно, још као младић. Радио сам у једној од великих фирми, али сам се почетком рата вратио у Улог због родитеља. 1995. сам добио посао, па ме је то задржало овдје. Недавно сам се пензионисао, а од тада с времена на вријеме помажем у кафани“, прича, разгледајући просторију. Затим насмијано додаје: „Сада у селу живи укупно 12 људи и кафана је углавном празна, али вјерујте ми, овдје некад ни у једно доба дана није било могуће наћи слободан сто“.


„Велика је то варош била!“, насмијано прича: „У основну школу у врху села ишло је више од 700 ђака! Имали смо четири продавнице, свака је имала другачију намјену. У селу је радило десетак полицајаца, имали смо и дом здравља, као и дом културе. Сваке године би се у дому играле празничне представе, организовале школске приредбе, игранке, па чак и пуштали филмови! Више од 5.000 људи је живјело у овој општини“. Детаљно описује како је село некад врвило људима, како се граја утишавала тек дубоко у ноћ и како је Улог некад словио за врло живу средину. Причу украшава са мноштвом детаља, па је кроз прозор умјесто новембарског сивила готово могуће видјети башту пуну људи, чути звецкање есцајга и чаша, малишане који трчкарају у близини и родитеље који их упозоравају да се не приближавају кориту ријеке.

Носталгична призивања сјећања у нарамку обично носе залогај тешке реалности која подсјећа на контраст између некад и сад. Сјета односи весеље с Петровог лица, а он тоне дубоко у размишљање посматрајући како киша удара од прозор. Затим тешко уздише, усправља се у столици и прича како је исељавање почело двадесетак година прије рата. Дјеца су одрастала и спремала се за средњу школу, а такво образовање нудили су само већи градови. Стога је велики број породица одселио у Сарајево, Мостар и Бању Луку, а неки су отишли и ван граница државе. Деведесете су такођер одрадиле своје, па је миграција послије рата текла још брже.

„Људи одлазе, а ко им може судити? Не могу се дјеца одгајати у срединама гдје им се нема шта понудити. Сви ми селимо и жртвујемо се због дјеце, њима желимо пружити више. Више од оваквог система, више од овакве власти. Ево већ је 15 година како смо затворили основну школу, јер у селу више нема школараца. Дом културе је већ дуго обрастао у коров, а најближа продавница је тек у Калиновику. Знате ли да је у врху села некад било могуће бирати између четири сјајне кафане? Данас тужније од њих изгледа једино уред поште, који је затворен годинама“, тужно прича.


У Улогу данас живи само ко мора, тужно нам говори. Прича нам о мушкарцу који сједи за столом поред нашег, казавши како ће ускоро са породицом заувијек напустити село. Откупили су кућу у Сарајеву и четверочлана породица већ пакује кофере како би једногодишњем и трогодишњем сину омогућили нешто свјетлију будућност. Њиховим одласком Улог ће постати још сиромашнији, а најмлађи мјештанин имаће педесетак година.

Улог или потенцијал за власт која зна радити свој посао (а постоји ли то у БиХ?)

Шетња кроз Улог је обавијена дебелим покривачем тишине па се неријетко чини да је у заборављеном градићу жива једино немирна Неретва. Немогуће се отети болном дојму да је ријеч о неискориштеном простору. Да је Улог село неке уређеније земље, неко би се већ досјетио да од њега направи туристичку атракцију. Друштвене мреже и рекламни простор у медијима испунили би позиви храбрима: „Преноћите у напуштеном селу Улог!“ или уморнима „Од градске буке сакријте се у малој оази мира!“. Хиљаде туриста појурило би у долину чистог зрака, мјесто гдје се могу освјежити бистром и хладном водом, а власт би препознала како је ријеч о руднику богатства за пољопривреду и сточарство. Јер зашто би се томе окренула леђа?

Дугачку главну улицу горњег дијела села грле старе кућице. Активни димњаци разликују насељене од заборављених домова, а кроз село свако мало протрчи разиграни пас, неуморно тражећи друштво за игру. Врата поштанског уреда су разваљена и откривају оронулу унутрашњост, а исту судбину дијеле и некад врло популарни кафићи, који сада представљају врата у неко друго вријеме. У њима су поредане гајбе пића која се више не производе, шанк столице и даље стоје тамо гдје су остављене годинама раније, а под прекрива дебео слој прашине и пијеска. На једној од кућица у дну улице кроз прљав прозор назире се мала реклама „Стан на дан“, што илуструје неуспио покушај кориштења једног спрата.

Фото: Д. С./Клиџ


Улог асоцира на једно од оних италијанских села које тамошње власти продају за један еуро у циљу ревитализације руралних подручја ове земље. Веже их чињеница да су их породице напустиле како би срећу и зараду потражиле у већим срединама, али их раздваја то што италијанске власти данас раде на оживљавању оваквих средина, док ће Улог за неколико година бити потпуно заборављен.

Кратки обилазак прекида јак пљусак, па се враћамо у топлу кафану поред ријеке. На столу нас и даље чека пиће које смо оставили неколико минута раније, а Петар нас упознаје са породицом која је у међувремену замијенила двојицу мушкараца за столом поред нашег. Причају нам како се свако неколико дана цијело село окупља у кафани, па се уз карте и пиће присјећају анегдота, прича и људи из неког много живљег Улога.

Суморну зиму проводе заједно, а већ с доласком прољећа село постаје богатије за неколико чланова њихових породица, који долазе како би одмор и топлије мјесеце провели у родном селу. Уживају у ономе што је остало од њихове вароши, вјерујући да је будућност многих већих градова у нашој држави осуђена на исту судбину. Статистике показују да БиХ постаје земља стараца, прича о одласку младих је стара већ десетине љета, празне се и већи градови, а не само заборављена мала села попут овога.


Улог смо напустили онда када га је почео обавијати мрак. На излазу из кафане Петар нас, као прави домаћин, позива да се вратимо на љето. Број сталних мјештана ће тада бити нешто мањи јер је и породица с којом смо до малочас сједили, симболично, такођер на путу ка излазу. Тек шака људи остат ће у граду да о њему говори пролазницима које фасцинирају празне куће и растужује немар власти. А онда ће, у не тако далекој будућности, Улог потпуно прогутати тишина, прекривајући историју десетина генерација које су одрасле на његовим прашњавим улицама.

У повратку више и не примјећујемо изазове тијесног макадамског пута који води ка Калиновику, јер нам мисли окупира помало застрашујуће питање – чека ли и веће бх. градове оваква судбина?

Klix.ba


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО