За ким ми је ноћас куку?

                      

Да ми је човјек прије рата рекао, да ћу све ово издржати, рекла бих, “убиј ме брате, али ја то немогу и нема те силе и тога живота који то може издржати”.
Све ти је почело када је једне ноћи покојни Љубо, мој супруг дошао кући и донио униформу.

Шта ће ти униформа, хоћеш ли то и ти на ратиште? питала сам га.

Хоћу, са униформом у руци одговорио ми је Љубо.
Мало смо сјели, са дјецом и шалили се. Ја још нијесам мислила да ће тако брзо ићи. Међутим ујутро се Љубо спреми, обуче ону униформу и спреми се да иде на дубровачко ратиште. Био је негдје новембар 91. године. Ја сам га испратила, рекох му “сретно било”, а овај старији наш син Милан довикну “ћале, пази немој да нас осрамотиш”. Љубо се окрену и упита Милана, “а, што?”.
Тако, кад већ идеш на ратиште, немој нас осрамотити, понови му Милан.

Нећу сине, слобoдно не брини, одговoри му Љубо.

И тако ти је мој покојни Љубо отишао на дубровачко ратиште сам. Вратио се жив и здрав. Али у априлу ’92. почиње рат у БиХ и он поново иде са Билећким добровољцима за Столац, а послије према Мостару. Овај старији мали Милан је позван у касарну у Билећу, али послије неколико дана долази код оца, међу Добровољцима. Послије тога позивају и другог сина Милоша у касарну у Билећу. Тамо ти је био једно вријеме али и он оставља касарну и иде код оца и брата у Билећке добровољце на мостарско-невесињском ратишту. Тако ти из моје куће за пар мјесеци у рат пођу муж и два сина.


Покојни Љубо није дао млађем Милошу да иде са њима. Али је Милош био упоран и рекао му ако му не да у Добровољце са њим и братом, да ће он сам отићи негдје на фронт, али да нико живи неће знати гдје је. Ја сам тада рекла Љубу да га води са собом, јер ако ништа друго знајући да су ми сви на једно мјесто и да ће отац бринути о њима, а имала сам повјерења у Рада Радовића, да ће их он пазити. Тада је у кући био и Спасо Капор. Он рекао Љубу „полако Војвода, нека иде мали с нама, па лагано, да видимо како ће ићи, а ми ћемо га припазити и штитити.“

Те ноћи су отишли сви из куће, ја нијесам знала шта се десило, само видим иду ми три мушке главе из куће у рат. Само сам гледала са врата и успјела рећи „нек вам је срећан овај најмлађи борац“, јер је Милош имао тек 18 година.
И тако ти се одлазило на фронт и долазило на кратке одморе, били су сви тројица заједно. Пролазили су дани и мјесеци, а мени се чинило да су године. Кући сама, а њих тројица по ратиштима у борбама, а никаквих вијести, без кад их видим. Тако је било до октобра ’92. када је погинуо мој муж Љубо.
Прије него сам чула да је Љубо погинуо, ту ноћ код мене је био мој брат Мијо. Како сам била у кухињи, ја сам кроз прозор видјела да долазе кола. Изађем да видим ко је, кад она кола одоше. Вратим се у кућу и кажем брату „Богами, нешто није у реду“.
-Ма како није у реду, иди носи те враг, Јело шта причаш, каже ми брат Мијо и Драга, моја јетрва.
А, ја сам имала неки предосјећај читав дан сам била нешто нервозна и збуњена. Мало послије тог пође ми брат и ова јетрва. Ја остала да сједим, кад поново пред кућу видим свијетло од кола. Учини ми се да су дошла она иста кола од малоприје. Ја устанем да закључам врата, кад неко на врата. Ја отворим, кад предаме мој ђевер Перо и брат ми Мијо, који је малоприје изашао из куће. Када сам их видјела заједно, ја сам знала да је нека несрећа и јади.

За ким ми је ноћас куку? Само сам то успјела изговорити и заплакала сам.

Јело, што се мора казат’ мора, рече ђевер Перо, Љубо ти је погинуо.

Ђе су ми дјеца? – питала сам га.
Они није успио то да ми одговори, а већ је пуна кућа била и говорили су ми сви да су синови Милан и Милош добро и да су живи и здрави. Али ја ником нијесам вјеровала док нијесу дошли и оца у ковчег донијели. Тек тада сам се смирила и повјеровала да су они живи и здрави. Прошло је вријеме Љубове смрти. Прије неколико мјесеци у децембру ’95. добили смо признање којим је Предсједник Републике Српске одликовао покојног Љуба, то је медаља Милоша Обилића, за његове ратне заслуге. Не прође дан кад не пођем до витрине и узмем ту медаљу и отворим кутију и гледам је, чини ми се као да са њим разговрам. У тренутку ми пред очима прођу дани заједничког живота, дјеца, како смо их подизали, у војску слали. Често се сјетим последњег јутра кад сам Љуба испратила на ратиште, послије тог се није вратио. Била је субота. Сва тројица су пошла заједно.

Љубо, кад ће те доћи? питала сам га прије него што је кренуо.

Јело, ја ћу доћи за два дана, одговорио ми Љубо.
-А, што шећ долазити мој Љубо за два дана, не остављај их тамо, но дођи са њима у четвртак, рекох му бринући за Милана и Милоша.

Морам се Јело вратити и доћи обавезно за два дана, понови ми Љубо.
И тако ти је и било. Била је субота када су отишли, а у понедељак вече је мој Љубо дошао у ковчегу мртав.
Ја сам од суботе вече имала неки предосјећај да ће се нешто ружно догодити. Доста ноћи за вријеме овог рата сам провела крај прозора мислећи гдје су и како им је, а таквих мајки је у овом рату било доста. У суботу вече, сан ми није долазио на очи, али у неко доба заспим и сањам: кренула ка Билећи, али преко гробља. Срете ме једна жена и пита ме:

Куд си кренула Јеле?

У град, одговорих ја.

Куд у град, ево ти сви Добровољци иду, говори ми у сан она жена.

Куд сви иду кад су јутрос отишли, питам је ја.

Ево ти их од гробља сви иду, но их сачекај, поново ће она жена.
Ја се, врати, кад таман дошла на раскрсницу, а иде ти камион 150-тка и пуна Добровољаца. Ја прилазим, али видим није мој Милан за воланом, а он је увијек возио тај камион. Кад замало, иде онај „пинц“, знам да га вози Раде Радовић. Кад за воланом није Раде, него мој Милан. Мислим „Боже мене заустави онога „пинца“, али није у војничкој кошуљи, него нека бијела мајица. Изиђе и пита ме „шта има стара“.

Ево ништа, кренула у град, одговорих му ја у том сну.
Како је изашао, ја видим на њему није бијела само мајица, него и панталоне и ципеле, потпуно бијеле. Све јуначе на њему бијело.

Ајд се мајко Бога ти врати, рече ми Милан.
Ја се вратих и у кући, како мали сједа говори ми „мајко, знаш шта је било, ујак Мићо, долазио у Касарну, тражио горива и нијесу му дали и он отишао за Њемачку да доћера гориво. Но, ти он отамо жив долазити неће но ће ти га доћерати у ковчегу.“

Носи те враг сине што то говориш, рекох му.

Виђећеш мајко, доћереће га у ковчегу, кући нашој, понови ми Милан.
У то се пробудих и више ту нијесам заспивала…
Брат ми је није силазио са памети и за њега сам се бојала од те ноћи. Те ноћи сам мислила само о брату, али сам се потајно плашила да ми који не погине на ратишту.
У понедељак су ми јавили да је погинуо мој муж Љубо.
Послије су ми борци и његови пријатељи причали како је тај дан покојни Љубо, просто журио да стигне злокобну смрт. Јер кад је пролазио поред командног мјеста, официр Продановић га је позвао на кафу, али Љубо није прихватио позив говорећи „не, немам времена, журим имам посла доље на положај“. Причао ми је Ново Томовић, како је „маљутка“ погодила троцијевац, ка којем је покојни Љубо толико журио. Да је само свратио код Продановића у команди на кафу, и данас би био жив, али…
Послије свега желим посебно да се захвалим Раду Радовићи, Року Бабићу и Билећким добровољцима на свој пажњи и помоћи коју су ми пружили откако је погинуо покојни Љубо. Редовно ме посјећују, питају треба ли што помоћи и увијек имају времена да нам пруже људску пажњу и поштовање. Велику захвалност за један људски однос дугујемо Војводи Радовићу и његовим Добровољцима. Моји синови Милан и Милош и даље иду у рат са Билећким добровољцима. Тешко ми је кад одлазе у рат, али ћутим, и никад ми не бих рекла да не иду и да остану кући. Није ни послије свега, лако пратити не знајући хоће ли се вратити, али је лакше кад су у Добровољцима са Војводом Радовићем, јер знам да ће их пазити и бринути о њима…
Да ми је неко прије рата рекао да ћу све ово издржати рекла бих „нема те силе и тога живота који то може издржати“, а ево изгледа да се може и мора…

(Прича Јеле Капор из књиге „Билећки добровољци Радовић“ Тихомира Бурзановића. Књига говори о ратном путу Билећких добровољца и њиховог комаданта Рада Радовића.)


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО