Срби воле славља

Ближи нам се период крсних слава. Ако, хвала Богу.
Срби воле славља.
Ако бисмо се загледали само у ову премису, то и није толико лоше. Хришћанство јесте вера радосних. Треба се радовати животу, ближњима, Богу. На крају крајева, зато је у нашој Цркви толико празника и толико повода за радост.
Међутим, требало би појаснити шта се подразумева под српским слављем.
На часовима веронауке тешко ми је да објасним ђацима да се крсна слава прославља иако је недавно у породици био смртни случај. Објашњавам да молитвена радост није исто што и световна радост. Оне се, наравно, могу сусрести, али међу нама је толико заживела мисао да славља нема без музике и обиља ића и пића. Зато нам је, поред осталог, тешко да, кад треба, постом испоштујемо крсну славу.
Молитвена радост је достојанствена, она испуњава човека миром и задовољством, животом. Човек у тој радости може отпевати и тропар и народну песму. Ако је човек тужан због губитка драге особе, не постоји разлог да се тропар не отпева и да се још усрдније не помолимо Богу. Јер Бог је потребан и нама, у туги, и нашем покојнику, на оном свету.
Нисам пуританац. Да се разумемо, веома ценим леп звук хармонике или акустичне гитаре, волим да поједем, попијем и запевам са пријатељима. Али трудим се да знам меру, прилику и начине.
Ко се радује Богу, радоваће се и ближњима. Нема ничег грешног, ни погрешног у томе да са њима запевамо.
Недостатак блискости и недостатак мере и вере, то је оно што ме брине.
Данас славље није слављење Бога, живота, творевине, времена, често није ни радовање блискости пријатеља. Славља су постала конзумација, а требало би да су захвалност, сусрет, радост, заједничарење. Литургија у малом. Царство небеско у малом.

Разумеће ме и старији, али говорим првенствено младима: са вама је све у реду, иако вам не пријају „модерни“ изласци. Иако вам се не свиђа музика, нити разумете такву идеологију забаве. То не значи да са вама нешто није у реду, просто вам то није природно, ни довољно. Желите нешто више, природније, здравије, без прилагођавања или претварања. Желите да играте кад вам се игра, уз песме које познајете и волите. Желите да се радујете и да се осећате добро, али не зато што се то од вас очекује, већ јер пребивате у блискости и љубави. Желите да вам за радост није потребан алкохол или други стимуланси. Желите да се не осећате усамљено, иако нисте као већина.

Срби воле славља, али морамо се запитати колико то славље пуца из радосног срца, а колико је то једна велика маска заборава и својеврсно бекство од стварности замаскирано поштовањем обичаја.
Модерни људи кажу: лепше је певати, него плакати. Боље је лудовати ноћу, него заиста полудети у друштву у којем је тешко преживети и борити се за бољу будућност.
Не, ја не нипошто не осуђујем људе који дозволе себи та световна славља. Искрено их разумем. Био, прошао. И схватио да је таква утеха кратка и варљива. Да таква утеха умара, јер те присиљава да лажеш.
Истина је да је некад боље плакати, него певати. Јер се у плачу боље суочиш са стварима које треба да промениш да би твоја радост била трајнија.
Ако ћемо чинити лудости, чинимо оне храбре, пожртвоване, смеле лудости. Померимо горње границе онога што ми јесмо, ма шта други мислили о томе.
Бити луд на начин на који већина са смешком очекује да ћеш бити луд – то уопште није лудост. Пасти ниже, ни то није лудост, него обична глупост и слабост, или пројава сопствене немоћи и несвесни вапај за помоћ.
Будимо заиста луди и променимо свој живот на боље.
Нема веће лудости него успротивити се самом себи.
Пронађимо праве и трајне разлоге за радост.
Не наседајмо на рекламе среће и забаве. Не требају нам илузије, но права ствар.
А права ствар нису ни луда журка, ни много новца, ни физичка лепота, ни велико друштво, ни помпезна славља.
Права ствар је задобити Божију благодат, те имати мир у себи и вољене људе око себе.

Марко Радаковић


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО