Прочитајте како је књига Вукосава Делибашића „У вртлогу времена“ разријешила мистерију

Ратни вихор деведесетих година на простору бивше Југославије данак у животима узео је и у редовима бројних никшићких породица, чији су чланови као војници или резервисти „силом прилика“ учествовали у тим дешавањима.

Тадашњи „рат за мир“ унио је немир, велику тугу, али и неспокој у породицу Раденка Дамјановог Мишковића, који је као двадесетшестогодишњак, са чином водника у резервном саставу тадашње ЈНА, страдао у ноћи између 15. и 16. новембра 1991. године у околини Мостара.

Његовим родитељима и супрузи стигло је обавјештење да је извршио самоубиство, са чиме се никада није помирио његов син Вучић (33). Када му је отац погинуо, имао је свега три године, али је свих наредних година трагао за истином.

Марта лани Мишковићев суграђанин Вукосав Делибашић објавио је аутобиографску књигу „У вртлогу времена“, у којој преноси дио дешавања на мостарском ратишту, којима је био судионик као санитет у једном од батаљона 6. црногорске бригаде ЈНА.

У причи насловљеној „Чудна јада од Мостара града“ описао је и догађај из ноћи када је Мишковић страдао, као и свој покушај да као санитет, али и човјек, помогне суграђанину којем је кобне ноћи знао само презиме и да у Никшићу има малољетног сина.

– У кући се о томе није пуно причало. Знало се – тата је погинуо за један идеал, живот је дао за Југославију, али је увијек била тема како и зашто. Кроз одрастање сазнајем да је извршио самоубиство, а онда са пунољетством почињем интензивније да истражујем. Разговарао сам са многим људима, али ниједна прича се није поклапала, па сам претурао по документима. Било је ту свега што је правило нове ране, а повређивало старе. Онда се појавила књига чика Вукосава, и ако можемо рећи да разрешење мистерије нечије смрти може да створи неко олакшање, то је онда ово што је у њој написано – испричао је за „Дан“ Мишковићев син Вучић.Први контакт преко друштвених мрежа

Делибашић је након што је објавио књигу одлучио да потражи породицу страдалог Мишковића.

Са Вучићем у контакт је прво ступио преко друштвених мрежа, а први сусрет, којем је присуствовао и репортер „Дана“, организовали су прије два дана.

Мишковић млађи је човјеку који му је након 30 година олакшао душу уручио захвалницу за немјерљив допринос истини о страдању његовог оца.

– Сад смо се срели, у данима када се ближи 30 година од смрти мог оца, а ја као његов син и у име породице дубоко сам дирнут свиме што је чика Вукосав урадио те ноћи између 15. и 16. новембра. Јако сам му захвалан што је у тој ноћи мој отац преминуо на толико племенитим рукама и што су руке племенитог човјека биле онај јастук који је чекао тату да се врати, а требао је кући да се врати следећег дана- истакао је Вучић Мишковић.

Раденко Мишковић погинуо је у околини Мостара, али није извршио самоубиство, већ је живот изгубио несрећним случајем.

Вучић каже да му је сада, 30 година након очеве смрти, само жао што истину нису дочекали очеви родитељи које је „званично“ објашњење ЈНА тиштало до краја њихових живота.

 Та моја индивидуална борба је осјећај дуга према родитељу и уједно неко олакшање. Никада нисам мислио да ћу одустати. За неке тај мир није имао алтернативу, али за мене истини није било алтернативе, јер без ње нема мира. Захваљујући чика Вукосаву одужио сам један велики дуг и према себи и према родитељима, према оцу, баби и дједу који су од његове смрти били посвећени мени, да одрастем у једног зрелог човјека, друштвено одговорног. Вукосав нам је након 30 година открио истину, мој отац се није убио, био је то несрећни случај – казао је Вучић.

Ноћ између 15. и 16. новембра 1991. године, испричао је у разговору за „Дан“ Делибашић, била је тешка, кишовита, са маглом и грмљавином. Позвали су их да крену у околину Мостара, да имају рањеника.

– Рањен је у доњи дио трбуха, а нико не извршава самоубиство на тај начин. Сједио сам поред њега, држао му главу и притискао рану док га нисмо довезли у болницу у Мостару, гдје је преминуо. За догађај који сам описао у књизи, нисам мислио да ће ми неко захваљивати или не, него сам изнио оно што сам видио, чему сам био свједок. Ни Мишковића, нити његову породицу, иако живимо у истом граду, не познајем- истакао је Делибашић.

Дан