Љубинка Брковић (26) из села Штрпци код Прњавора од малих ногу завољела је лов, а данас ова чланица секције Штрпци Ловачког удружења „Борик“ из Прњавора свој живот не може да замисли без лова и природе.

ИЗВОР: МИОМИР ЈАКОВЉЕВИЋ, АНАДОЛИЈА
„Кренула сам с татом, јако мала, неких можда седам година да сам имала. Од тате је почело, тата, ујак, стриц, ђед покојни и он је био ловац, сестра, сад и брат. Једино мама није ловац“, испричала је Љубинка.

Прича да, иако је лијепо одстријелити нешто у лову, највише ужива у дружењу, па јој је то на првом мјесту. Управо због тога вољела би да се изгладе размирице у ловачком удружењу Борик, да наставе да друже и лове као ранијих година. Већини њених пријатеља у лову је најважније дружење, а посебно када се организују хајке које су увијек прилика за упознавање нових људи.

Живот незамислив без лова
Труди се да стигне да учествује у лову сваке неђеље, док траје сезона лова. На боравак и уживање у природи толико је навикла да свој живот не може замислити другачијим.

„Бога ми тешко, с обзиром да је то окружење гдје сам стално, и одрасла сам на селу, природа је ту, тешко да бих могла“, каже она.

Обзиром да су на подручју Босне и Херцеговине жене и даље ријетко укључене у ловачке активности Љубинка се на почетку сусретала с предрасудама и бројним питањима.

„У почетку је било доста, шта ће жена у лову, међутим сад је све нормално, сад сам као и они“, каже она.

Друга страна лова
Нагласила је да лов није само убијање животиња, да има и своју другу страну за коју они који се њиме не баве ријетко имају у виду.

„Гледајући на срндаћа, срнећу дивљач, сви их воле, волим и ја, али срндаћа кад ловимо углавном ловимо шкартног. Вадимо из ловишта оног за којег видимо да није добар за приплод. Многи не разумију кад кажемо да ловимо срндаћа јер ‘гдје ћеш га убити, фина је животиња’, али мало ко зна да се то ради, јер се мора“, испричала је Љубинка Брковић.

Зима јој је омиљено годишње доба, али и то има везе с ловом, јер, како је рекла, најљепше је ловити преко зиме, трагови животиња су лакше видљиви.

„Зими се износе храна, сијено и кукурузи животињама. Љети гледамо гдје нема близу воде па се праве појилице и хранилице“, рекла је Љубинка о бризи ловаца за дивље животиње.

Пси помоћници
Ова дјевојка обожава животиње, а посебно су јој драги пси које с осталим члановима породице обавезно води у лов.

„Имамо седморо великих и шесторо штенади тренутно. Ловачких четворо јако су корисни, гледамо да их дресирамо док су мали, да се уче шта требају радити, они су баш корисни“, каже Љубинка.

Љубинка Брковић
ИЗВОР: МИОМИР ЈАКОВЉЕВИЋ, АНАДОЛИЈА
За лов имају птичаре, теријера који се користи у лову на лисице, а јазавичара углавном у лову на дивље свиње. Обзиром да су ови пси углавном затворени у боксовима, и недостаје им трчање, неђељом када крену у лов чланови породице Брковић углавном их воде све.

Осим паса, према Љубинкиним ријечима, јако је битно и знање о оружју. Она с тим нема проблема, јер их је отац од малена научио како се оружје чисти и расклапа, као и све друге детаље.

Ради оно што воли
У досадашњој ловачкој каријери Љубинка је успјела одстријелити срндаћа и лисицу, велика јој је жеља да успије одстријелити и вука, а нада се да ће ову жељу ускоро и остварити.

Љубинка је рекла да се жене не требају устручавати ако имају жељу да се окушају у лову.

„Нека проба, неће се покајати сигурно. Не знам стварно шта бих рекла, доста жена с којима сам причала каже ‘и ја бих ишла у лов, али шта ће рећи овај или онај’. Мене никад није бирнуло шта ће ко рећи. Радим оно што ја волим“, додала је Љубинка Брковић.

Анадолија/Мондо