„Радила сам све једнако као и муж и свекар, ђевер. Копала, пластила, музла, ајван намиривала, ишла у дрва, цијепала и рађала, дојила ђецу, ручак правила, кућу чистила.. све је ишло преко леђа мајке.
Кад сам била трудна, свекар ме је гонио да једнако радим као и остали то што сам трудна ме није издвајало. Па би ме свекрва сакрила у пласт сијена да одморим кад нико не види.
Жене су ишле као приколице. Раније би се будиле да доручак смире па гардеробу спреме. У плаштевину идемо сви па кад би се врнули сви гладни, осули би по мени ђе је ручак, ко да ја нијесам шњима била. Па кад се једе, одмах се иде назад… увече  „какав је ово глиб, оћу ли ја мушкарац чистити, а млада? „

Жена осим што је била физичка громада, била је и психичка. Женско рођено као њежно биће у таквим односима, то је било као рибу тјерати на суво. Мука је била синко, па се исплачи пођекад да нико не види, зафали ми мајка моја да ме по глави помилује.. а бабе би викале „добро је док не ударају, шта зановијеташ ког ђавола?“.
Увијек су се мушкарци величали и у небеса окивали, скупљали се тако па мудровали а прљави би ишли да опет није те исте мајке, жене, сестре. Много тога су жене трпиле због тога старинског размишљања „само ћути“.
Тад сам мислила да тако треба.. не знадох другачије. А сад видим да је то неким дијелом ушло и у гене, да је жена у психу стабилнија, стуб је и ослонац, способнија. И јопет по вр’ свега некако ведрија и веселија. Не велим да је вама тако, не мореш тражит длаку у јајету, радит се мора синко али ђе намиришеш поштивање међусобно у ту кућу иди јер се од љубави не живи“