Бојан Милићевић: Мислећи човјек нема већег пријатеља од књиге, а књижевника већег од Достојевског нема нити ће га бити.

Свако ко ме боље познаје, зна колико волим Достојевског и колики је немјерљив значај имао за моју душу, убјеђења, љубав према Русији и живот уопште.

Не знам одакле бих почео свој омаж „учитељу и мучитељу“ како га сјајно назва Свети Јустин, јер ријеч је увијек јефтинија и глупља од мисли срца. Те мисли и дубину „пада људске природе“ и божанског лика у сваком Човјеку нико није објаснио боље од Достојевског.

Тужно је што живимо у времену материјализма у коме царује полузнање лишено сваке духовне нити и промишљања о Смислу, па тако не знам колико је паметно да износим неке своје доживљаје док сам читао Достојевског. Прочитао сам и читам заиста много, па слободно могу рећи да је читање Достојевског један посебан хришћански доживљај током којег човјек, ако трага за питањима општег смисла, мора несумњиво проћи кроз најљепше озарење своје душе.

Кључно и највриједније код Достојевског јесте то што након читања (ако искрено, самокритично и без сујете пред Господа и књигу поставимо себе у свом гријеху) сваки човјек излази катарзично очишћен, заиста покајан и прихвата оно Зосимино из Карамазових: „Сви смо криви за све.“ Сликовито речено, након што бих завршио нека дјела, имао сам потребу да загрлим читав свијет, разумијем сваког људског створа и свима опростим за све. То би Достојевски чинио од мене и зато је највећи. Не постоји питање на које није одговорио!

Ја сам Карамазове, најбољу књигу свих времена, први пут читао у таквом стању усхићености, да посљедњих стотињак страница нисам могао да оставим за сутрашњи дан и читао сам их ходајући унедоглед по кући јер нисам могао да заспим, а да је не довршим. Ето, то је велики Достојевски!
Други пут сам књигу читао у шок соби Болнице Требиње када ми је 2014. пукла плућна марамица, па сам морао на операцију. И док сам био прикопчан на апарат и пошто посјете нису биле дозвољене дивно особље је упитало шта желим да ми моји донесу, ја сам рекао: „Двије књиге од Достојевског“. И тада сам знао да ми је то било битније од сваке хране и осталих потреба у заиста тешком стању и огромним боловима.

Све књиге Достојевског сам читао више пута (ради неких ми је на старом послу одбијано од плате, јер сам често користио вријеме кад нема посла да читам, на шта нисам поносан) и увијек им се враћам као молитви када клонем духом, јер, заиста, често мислећи човјек нема већег пријатеља од књиге, а књижевника већег од Достојевског нема нити ће га бити.

Уз његовог Ивана, Митју, Ставрогина, Иполита, Рогожина, човјека из подземља…, схватио сам и разобличио своје мане, а и много научио, док су ликови попут Аљоше, кнеза Мишкина, Зосиме или покајног Раскољникова указивали на пут којим је једино могуће ићи.

Уз Достојевског сам научио да схватим најприје себе, да извргнем руглу многе своје мане, да схватим друге људе око себе, да заволим човјека и у гријеху његовом и камо среће да ме то стање никада није напустило.

Уз Достојевског сам истински схватио и заволио Русију, па онда и душу српског народа, јер смо умногоме исти. Тек тада сам свим срцем прихватио и православље, јер само Достојевски ми је одговорио на моја глупа питања и моје „Осана је прошло кроз чистилиште сумње“, како он дивно рече. Човјек клоне духом често, али „темељ“, за који је најзаслужнији Достојевски, је непоколебљив!

Уз сваку књигу Достојевског сам плакао у више наврата. Није ме срамота то рећи, јер као што рече велики наш ум: „Благо оном ко суза има, у тог срце умрло није.“

Данас све мање читамо, све мање плачемо, све се мање кајемо. Зато нам треба Достојевски. Данас ћу се вратити њему и надам се да ће ме Бог удостојити истих оних лијепих осјећања као и увијек када га читам.

Ето, то вам је Достојевски! Зато све и пишем, јер знам колика је моћ Божјег пророка и посланика Његове ријечи.
Зато читајте и ви Достојевског. Заиста вриједи.

Нека живи Достојевски, нека живи његова свечовјечанска и апостолска ријеч!


ТВОЈЕ МИШЉЕЊЕ!?

НОВО