• Аутор: Маја Бегенишић

Фонд за младе таленте Србије сваке године организује конкурс за Доситејеву стипендију, која се додјељује надареним основцима и средњошколцима, као и студентима завршних година основних и мастер студија. Овогодишњу стипендију примило је око 1.000 студената завршних година свих факултета у Србији, међу којима и Требињац Иван Бешењи, доктор медицине, који је са просјеком оцјена изнад 9.5. и свих испита датих у року, на Медицинском факултету у Новом Саду дипломирао у јулу ове године.  

Наћи се међу 1.000 најбољих сасвим сигурно је велика сатисфакција, али и потврда да су залагање и труд вредновани. Да знање, ипак, није потцијењено, а да сваки рад и одрицање увијек дају резултате. За сваког младог човјека то је немјерљив залог његовом будућем усавршавању, што овај перспективни момак тек има у плану.  

„Поносан сам на овај успјех, не само зато јер је оличење мог труда и рада и свега што сам уложио у протекле шестогодишње студије, већ зато што ће ми, свакако, значити и при запошљавању. Херцеговина је одувијек имала добре математичаре, физичаре и многе друге таленте, који би на многим такмичењима далеко догурали. Драго ми је да сам, иоле, успио и сам да постигнем нешто слично. Иако је тешко осјећати се посебним међу 1.000 других студената који су подједнако радили и залагали се за оно што желе да постигну, сматрам да је ово велики успјех за мене као индивидуу, а наравно, и за моју породицу који су, надам се, поносни на мене“, рече нам овај Требињац, који је више пута награђиван и од матичног факултета.  

Као некоме изузетно посвећеном, али ко се превасходно с пуно љубави односи према позиву за који се опредијелио, уручиване су му награде за изванредан просјек оцјена, што му је, каже нам, учврстило самопоуздање и усмјеравало га даље ка успјешном и сигурном завршетку студија. И поред свих признања, престижну награду „Доситеја“ није очекивао, али јој се потајно надао.

Премда је одрастао окружен оцем педијатром, сестром специјалистом интернистом и мајком медицинском сестром, дакле, у амбијенту медицинске професије, на његов избор да крене истим стопама нико није утицао. Био је то порив, онај унутрашњи зов, кога је Иван у себи препознао још као дјечак и инстинкт успјешно слиједио. Самим тим, најбоље могуће превазилазио и многе изазове са којима се сусретао током протеклих шест година студија.   

„За мене није постојала друга жеља и опција поред медицине. Заволио сам је још у основној школи отворивши сестрин Атлас из анатомије гдје сам први пут угледао пресјек срца. Свакако да је било много изазова, али то ми није толико представљало проблем јер сам увијек имао породицу уз себе. Од свих њих, који су увијек имали разумијевања, морам да издвојим да ми је највише помогла моја сестра Ана и више него што се може замислити колико једна сестра брату може да помогне, почевши од свих кућних послова до, најважнијег од свега, пружања моралне подршке!“

Тренутно стажира на Институту за кардиоваскуларне болести у Сремској Каменици. Стажирање у Србији траје шест мјесеци, након чега се полаже државни испит и добија линценца. Иако одувијек свјестан чињенице колику одговорност са собом носи овај позив, искрено нам каже да теорију није лако примијенити у пракси.  

„Посао љекара је врло озбиљан и носи са собом многе ризике којих појединац мора бити свјестан у сваком тренутку посла. Искрено, мислио сам да ће теорију бити лакше примијенити у пракси, поприлично сам се заварао. Поред примјене знања, потребно је савладати и вјештине комуникације и сналажења у радном окружењу, што факултет баш и не научи. За мјесто се није лако изборити, али ипак мислим да ће се резултати показати након уложеног рада, труда, истрајности и мало среће“.

У то нимало не сумњамо. Не само због чињенице да је са овом професијом растао и сазријевао, него и због његовог савјесног и зрелог размишљања и одговорног приступа материји. Јер, ако нам неко млад каже да се најбоље учи из властитих грешака и личних научених поука, онда знамо да је пред нама човјек високо моралних увјерења.

У прилог томе говори и да је остао досљедан првом дјечачком интересовању. Жеља му је да специјализира управо кардиологију и ка даљем усавршавању крене полако, али сигурно.    

„Мене је још прије факултета занимала само кардиологија. Срце ми је омиљено за изучавање, није комплексно и неистражено као мозак, није енигма за себе а опет је кључно за живот организма. У току факултета нисам имао друге жеље осим кардиологије, тако да сам се фокусирао на ту грану медицине и одлучио да дам све од себе да останем и добијем посао на Институту за кардиоваскуларне болести. Сестра живи и ради као доктор интерне медицине у Швајцарској и кроз њену перспективу могу да видим шта значи и какав је живот у иностранству, али тренутно не могу да кажем да бих и сам негдје вани ишао за стално, мада сваки вид усавршавања, наравно, долази у обзир“.

А наш будући кардиолог је и музичар. Представили смо га већ, пишући о новосадско – требињском бенду „Сајбер бандити“, у коме свира електричну гитару и пратећи је вокал. Ту страну његове личности нисмо могли ни жељели заобићи. Јер, сва комплексност љекарског позива обично одаје озбиљну особу и право је освјежење упознати доктора изразито духовитог и спремног да се нашали и на сопствени рачун.

„Увијек ми је крeативност била јача страна од оне лијеве, математичке и логичке хемисфере мозга. Гитару сам добио за 12. рођендан али је нисам почео свирати до 14. године. Све почиње као нека клише прича, роштиљ, екипа и роб који мора да забавља цурице које зна да не може да има дрљањем гитаре поред ватре. Временом сам се заљубио у музику, средином средње школе, и никад нисам престао да је волим. Увијек сам пјевао иако сам се као ипак “нешколовани музичар“ срамио“.

И на овом пољу Иван слиједи своје срце. Музика, поред тога што му дође као добар издувни вентил, посебан је дио његовог бића. А видјевши га са фризуром попут некадашњих „Битлса“, на чије чланове нас је одмах асоцирао, сасвим нам је јасно како се без размишљања нашао у сталној поставци „Сајбер бандита“.

„Испуњава ме кад видим велике свјетске бендове којима публика пјева пјесме гласније од озвучења и некако сам пожелио да будем дио такве атмосфере и да све посматрам са бине. 2019. године Вук Миливојевић ме позвао у бенд. Врло радо, наивно и без размишљања пристао сам на све и никад се нисам покајао. Бити у бенду за мене као особи којој је музика увијек била бијег од свега реалног и досадног, представља лијек који нема максималну дозвољену дозу, нежељене ефекте нити контраиндикације. Тренутно се спремамо са новим чланом поставе, новим бубњаром, да коначно кренемо да наступамо колико нам дозволе наше обавезе и ситуација са пандемијом. Спремамо и нови сингл због чега сам и највише узбуђен“.

Нови Сад, сталну му адресу у посљедњих шест година, заволио је на први поглед. Каже нам, није му се тешко било навићи на широке булеваре, лијепе дјевојке, добро друштво и крафт пиво, те живот у овом велелепном граду сматра новим поглављем. У Требиње, због оправданих обавеза ријетко долази, али када може, то радо чини.

„Мама и тата су ми у Требињу тако да највише ради њих долазим, а и из љубави према граду у којем сам одрастао уз најбоље другаре са којима увијек волим да се видим, дружим и присјетим средњошколских дана који су све више иза нас, а опет се чини као да смо јуче славили матурско вече и планирали оно о чему појма нисмо имали. Често ме сјета стигне али је ипак отјерам, ваљда сам и навикао већ“, рече нам прилично поетично, чиме нисмо изненађени, када пред собом имамо момка који једнако страствено истражује срце, гитару и музику.

Припада онима који све доживљено сматрају аутентичним, самим тим и незаборавним животним искуствима, било да се ради о неком испиту, дружењу, бившим љубавима и много чему другом. Једнако важно му је и што је научио и више него је могао да замисли и стекао пријатеље за живота. На свом путу, очигледно, изградио је себе. И без обзира што су пред њим и даље бројни кораци које мора да пређе, не сумњамо да ће сваки успјешно савладати. Пун ентузијазма, снаге духа и жеље за новим знањима, упркос амбицији, своје дистанце прелази ногама чврсто на тлу и знамо, сигурни смо, да је пред нама на првом мјесту човјек, а затим љекар, ма колико да му је професија императив без конкуренције! 

Знање је непроцјењиво

Фонд за младе таленте Србије већ шесту годину награђује талентоване и успјешне основце, средњошколце и студенте завршних година студија за остварене успјехе током студирања. Услов за студенте, поред просјека оцјена изнад 9. је и очишћена претходна година студија, а стипендија се прима само завршне године факултета. Ово престижно признање додјељује се за постигнуте успјехе и остварене резултате током школовања, како би се промовисало знање и рад, препознао и вредновао потенцијал младих талената. Различите су професије којима се награда уручује, али је порука за све иста – знање је непроцјењиво и нико га не може одузети. До сада је овај Фонд финансијски помогао 11.200 добитника награда и стипендија, а поносни смо што међу свима њима има и Требињаца!

Glas Trebinja