Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима. То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ретке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања. Покаткад крикне галеб, наговештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све ређи и тиши. А море и небо су измешали боје.

У цркви светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се кречући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром две жене у црнини шапућу молитве повремено подизући сузне очи ка Иконама Светитеља.

Предане својим пословима и молитвама нису виделе када је и како у цркву ушао необично обучен човек, али су све, у исти мах постале свесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет.

Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару. Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље!“.

Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвестила се. Старија је покушавала да је освести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осетиле.

Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свестеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под.

Свештеник је питао жене шта се догодило. Оне су му испричале све о доласку непознатог човека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“.

(Догађај се збио у Солуну пре славе Светог Димитрија, 8. новембра 1991. године.)

Отале су упамћене Митровданске офанзиве, 1992. и 1994. године, када је у Невесињу спасавана цијела Херцеговина. Тада су се, заиста, дешавала чуда!

Бројно надмоћнији непријатељи су нападали српску земљу. И када је изгледало да је покорена, вођени невиђеном снагом и вјером у Бога, Срби потискују и узвраћају ударац непријатељу. Било је жртава и на страни српске војске, али оне су неупоредиво биле мање него код нападача.
Зар није чудо да се на једном рањенику дало избројати чак 48 рупа од гелера? Рањеник је преживио! Зар није чудо да су се рањеници са смртним ранама поново дизали и лавовски борили?!
На операционим столовима тима доктора Пешка ни један рањеник није изгубио борбу за живот! То лично свједочи најољи српски хирург, свијетског реномеа.
Многи српски борци у овим пресудним митровданским офанзивама борили су се и молили светом Димитрију. Била је присутна велика вјера да ће им у праведној борби помоћи стари небески ратник. И нису погријешили!
Свети Димитрије је “био у Невесињу” и спасио је Невесиње, које га данас слави.

Наташа Мишев/ Слободна Херцеговина